Руски бродови у кримској луци Севастопољу (Фото Бета)
„Главном украјинском реком – Дњепром – тече и руска вода. Осим несумњивих географских аспеката те чињенице, постоје и правни”, изјавио је у Руској државној думи депутат Либерално-демократске партије Максим Шингаркин.
По његовим речима, Дњепар напаја водом и Севернокримски канал. Украјинска власт одлучила је, међутим, да обустави доток воде овим путем ка Криму, који је Русија, после референдума локалног грађанства, присајединила својој територији. Тиме су надлежни у Кијеву у великој мери довели у питање опстанак нормалног живота на црноморском полуострву.
„Изнећемо проблем могућег екоцида Крима у Комитету Уједињених нација за људска права. Обратићемо се и Унеску, који има програм за очување природних ресурса”, истакао је Шингаркин током недавне посете Севастопољу, а пренела „Росијска газета”.
Како је подсетио Шингаркин, Совјетски Савез је уложио огромне напоре и труд како би изградио Севернокримски канал и образовао нови екосистем, који је у року од пола века, практично, из темеља изменио начин вођења пољопривреде на полуострву. Затварање канала одлуком украјинских власти оцењује се зато као „злочин против постојећег природног простора”, пошто би, према одлуци Кијева, вода Дњепра отицала у Црно море без икакве користи.
Како казују енциклопедије, Дњепар извире у Смољенској области у Русији и четврта је по дужини река у Европи. Од укупно 2.200 километара на Украјину отпада 1.095, Белорусију више од 595 и Русију 485 километара. Површина Дњепарског басена износи око 505.000 квадратних километара, од чега се 289.000 налази у Украјини. Не треба ни помињати колико ово подручје значи за привреду бивше совјетске републике и за народ који на том простору обитава.
Али, Украјина је још 26. априла прошле године потпуно затворила бране на Севернокримском каналу кроз који је обезбеђивано наводњавање чак 85 процената кримских пољопривредних добара.
Ово није први случај да се Украјина на специфичан начин супротставља Русији. Подсетимо, власти у Кијеву су својевремено обуставиле и испоруку електричне енергије Криму у знак протеста због присаједињења полуострва Руској Федерацији, а и затвориле су све могуће путне линије које спајају овај део земље са бившом и садашњом матицом. Тешке борбе које су се водиле на подручју Маријупоља управо су имале за циљ онемогућавање сваке комуникације, а посебно привредне, између полуострва и остатка руске земље.
Ваља поменути и да су кијевски властодршци одлучили да не исплаћују никакве надокнаде грађанима у побуњеним републикама Доњецку и Луганску, укључујући и пензије, тако да тамошње становништво живи углавном од хуманитарне помоћи која им стиже из Русије.
Индикативна је при томе изјава украјинског премијера Арсенија Јацењука да власти у Кијеву територије на којима се спроводи такозвана антитерористичка операција не признају као украјинске нити тамошње житеље као грађане Украјине. Овакав став изазвао је изненађење стручњака, пошто се природно поставило питање: да ли то онда значи да украјински војници ратују на неукрајинској територији?
Све поменуто јасно указује на тешкоће са којима се суочавају представници Европске уније, Русије и Украјине када покушавају да издејствују примирје и мир у Доњецкој и Луганској области. Много је питања која је практично немогуће разрешити, ако ни због чега другог а оно због чињенице да су Русија и Украјина деценијама биле у чврстој вези са Совјетским Савезом, како економској тако и друштвеној.
Раскид до којег је дошло распадом совјетске империје није у први мах указао на те проблеме. Све државе које су се издвојиле као независне биле су убеђене, или индоктриниране од стране Запада, да ће моћи самостално да опстају простим угледањем на европске земље које квалитетно функционишу деценијама после Другог светског рата. Испоставило се, међутим, да то није увек могуће и да се, како пролазе године, све више јављају проблеми који своје корене вуку из совјетских времена.
То потврђују и преговори о миру који се воде у оквиру „нормандијске четворке” –Русије, Украјине, Немачке и Француске – а који бивају прекршени практично онога момента када представници поменутих земаља ставе свој потпис на усаглашени документ. Пример Дебаљцева то најбоље потврђује.
И додајмо на крају једну бизарну информацију: Украјинска државна агенција за филмове забранила је приказивање руског филма „Брат 2” Алексеја Балабанова. Образложење: „Филм садржи сцене које унижавају украјинску нацију.” Пре „демократских промена” започетих на кијевском Мајдану, поменути филм никоме није бо очи. Напротив.
Украјина је, ипак, далеко од жељеног мира.
