Имитација живота

ПОГЛЕДИ

Код нас се феномен имитације није задржао у области забаве већ се проширио и на остале делове друштва, нарочито на политику

Аутор: Горан Марковићсубота, 15.10.2016. у 09:15

Најкраћа дефиниција мелодраме гласи: осујећена љубавна веза. Ово љубавнане односи се само на мушко-женске односе, већ и на друге емотивне релације – мајке и ћерке, браће и сестара, деце, пријатеља и слично. Оно што је, међутим, код мелодраме занимљиво јесте да она, поред тога што натерује сузе на очи, најбоље од свих жанрова анализира друштво. У поремећеним, ускраћеним односима људи који се воле најбоље се осликавају проблеми које поједина друштвена устројства доносе са собом.

Један од највећих мајстора мелодраме Даглас Сирк у својим филмовима можда је понајбоље осликао Америку педесетих година, земљу у снажном економском узлету, али социјално и расно сасвим подељену, с великим ломовима унутар породице. И, збиља, када данас погледате „Имитацију живота”, сасвим вам је јасно како је та земља изгледала онда. Велике куће с уредно покошеним травњацима, огромни аутомобили и весели расни пси декор су за наоко срећан живот који је, међутим, такав само споља.

У том филму главни лик, који тумачи Лана Тарнер, због каријере глумице занемарује ћерку, па због тога за кућну помоћницу узима црнкињу, која временом постаје део њене породице. Обема женама, међутим, проблеме стварају њихове ћерке. Једна се заљубљује у мајчиног момка, а друга, црнкињино дете, због свог необично светлог тена покушава да се представи као белкиња и одриче се сопствене мајке.

Сирк развија све болне теме у вези с америчким друштвом тог доба, сабране у самом наслову дела. Сви ликови, на неки начин, имитирају живот; све је саздано на лажи. Имитација, на тај начин, постаје парадигма америчког начина живота, па ова срцепарајућа мелодрама представља једну од најјачих критика Америке насталих у за уметнике веома опасном времену Макартијевог лова на вештице.

Имитација, као вештина, везана је углавном за естраду и нема, сматра се, уметничку тежину. На студијама глуме она се користи као фаза у овладавању изградњом лика, али само као помагало. Глумци имитатори по дефиницији спадају у оне мање вредне. По Платону, мимезиста (од Mimesis – подражавање и одражавање), особа која имитира друге, „најгора је од своје врсте, јер је она нико, обична маска и лицемер”.

Код нас се феномен имитације није задржао у области забаве, већ се проширио и на остале делове друштва, нарочито на политику. У време Милошевића, многи његови обожаваоци, следбеници и, нарочито, полтрони, до детаља су подражавали његов начин понашања, говор тела, интонацију. Понеки су чак почели и да личе на њега, носили исту гардеробу, чешљали се као он, пили иста пића. Некима је то ишло лакше, а неки су у имитацији вође испадали прилично смешни.

У Ђинђићево време, то се наставило. Само што је Зоран био филозоф, с прилично богатим речником и специфичним начином изражавања. Због тога су се његови епигони ограничавали само на подражавање боје његовог гласа и посебну метрику његовог говора. Мислили су да је довољно да говоре као он, а да ће мудрост доћи сама по себи. То је, наравно, била илузија, па је после убиства овог великог човека од Демократске странке остала само љуштура која се убрзо распала као да је била од паучине.

У садашњем времену вештина имитирања постала је услов опстанка. Пошто је постало јасно да је у Србији за голо преживљавање неопходно постати део владајуће странке, њено целокупно чланство, на више или мање успешан начин, почело је да имитира свога вођу. Поред обавезних излива дивљења према њему, пажљиво се цитирају његове мисли, с акцентом да имитатор о свему томе нема свој став, него да је за све довољан Вучићев. Разна пренемагања његових сарадника, која за тему имају само непогрешивост вође, постају до те мере провидна и отужна да изазивају само супротан ефекат од жељеног.

Посебну причу преставља вођа нације. Ту је реч, рекао бих, о имитацији самог себе. Он, који је већ прошао једну имитаторску школу и полагао дипломски на тему „Мој идол Војислав Шешељ”, окренуо се за 180 степени и решио да постане неко други, сасвим различит од оног Александра Вучића из времена кад је бити радикал значило држати нож у зубима. Сад је преко ноћи требало да постане јагње. Али, како да то постигне без дана глумачке школе?

Уз помоћ маркетиншке агенције, којој је посао да било кога доведе на власт, он је измислио нови лик борца за демократију, толеранцију и остале европске вредности. Али, оно што му је недостајало, а потребно је сваком глумцу кад се уживљава у нови лик, била је биографија личности у коју је требало ускочити. Ту је пред собом имао празан лист папира. Онда је посегнуо за брзим решењем – имитацијом. Почео је да имитира новог Вучића, измишљеног.

Испоставило се да се тај нови лик прилично свидео народним масама. Ношен првим успесима, он је у бескрајним наступима у медијима почео да верује у личност коју је имитирао. Полако је почела да се губи разлика између оригинала и копије, све је постало имитација живота. Осим наших јадних судбина, наравно. Ту је реч о сасвим другом драмском жанру.

Редитељ

Đokić: U realizaciji projekti u oblasti elektroenergetike vrijedni više od 3,2 milijarde KM?!

Srna03.01.2016 12:13

BANJALUKA - Ministar industrije, energetike i rudarstva Republike Srpske Petar Đokić najavljuje da se u 2016. godini mogu očekivati nove investicije u sektoru tekstilne industrije i nova zapošljavanja.

Đokić očekuje da će biti nastavljeni pozitivni trendovi povećanja privrednih aktivnosti, rasta industrijske proizvodnje i BDP-a, kao i povećanja izvoza, te trend smanjenja broja nezaposlenih.

"Novu godinu počećemo puštanjem u probni rad `Termoelektrane /TE/ Stanari`, što će znatno povećati energetski bilans Republike Srpske i uticati na dalji razvoj energetskog sektora", napominje Đokić u intervjuu za Srnu.

Osim ovog projekta i nekoliko velikih fabrika koje su otvorene u posljednja dva mjeseca, poput Fabrike metal-silicijuma u Mrkonjić Gradu i austrijske firme "Mreža Netvork" iz Dervente, u toku je realizacija većeg broja važnih projekata koji će doprinijeti povećanju privredne aktivnosti.

"Trenutno su u realizaciji projekti u oblasti elektroenergetike vrijedni više od 3,2 milijarde KM, a kada toj cifri dodamo i planirani projekat `TE Gacko dva`, za koji smo već počeli određene aktivnosti, možemo govoriti o investicijama vrijednim više od četiri milijarde KM", naglašava Đokić.

Ministar navodi da su TE Ugljevik tri, TE Gacko dva, Hidroelektrane /HE/ Mrsovo, dva vjetroparka u Hercegovini i HE Dabar samo neki od projekata koji se realizuju u Srpskoj.

Ministar ocjenjuje da je od izuzetne važnosti što rast bilježi i sektor industrijske proizvodnje u kojem su stope rasta za prvih deset mjeseci 2015. godine veće za 3,5 odsto u odnosu na isti period 2014. godine.

"Više fabrika je prethodnih mjeseci povećavalo broj zaposlenih, a postoje najave da će to raditi i u narednom periodu, što je izuzetno značajno i šalje jasnu poruku da je Srpska pogodno mjesto za investiranje", ističe Đokić za Srnu.

On posebno ističe "Aluminu" Zvornik, koja trenutno zapošljava više od 1.200 radnika i bilježi stalni rast vrijednosti proizvodnje i poslovnih aktivnosti.

Đokić navodi da je u Bratuncu u toku izgradnja fabrike peleta, u koju će kompanija iz Češke uložiti oko 6,4 miliona KM. U dijelu kapaciteta "Novoteksa" u Trebinju obezbijeđeno je zapošljavanje više od 150 radnika kroz zakup preduzeće `Trenteks`, što je jedna u nizu stranih investicija.

"Obezbijedili smo nastavak proizvodnje i u pogonima `Limka` iz Skelana, `Nove Polimke` Rudo, a preduzeće `Kosmos` iz Banjaluke, koje je 2015. godinu dočekalo u štrajku i protestima, danas ima posao koji se razvija i obezbjeđuje redovnost isplate plata", navodi Đokić.

On podsjeća na težak proces restrukturisanja FAMOS-a, koji je rezultirao formiranjem novog zajedničkog preduzeća sa inostranim partnerom i očuvanjem proizvodnje i posla za stotinu radnika na području Grada Istočno Sarajevo.

Ministarstvo je spremno da, u punom kapacitetu, radi na stvaranju pozitivnog privrednog ambijenta, promociji i pojačanom predstavljanju potencijala Republike Srpske u inostranstvu, a posebno u zemljama koje pružaju podršku i prihvataju partnerstvo sa Srpskom.

Đokić napominje da Vlada i resorno ministarstvo podržavaju sve aktivnosti investitora, domaćih i stranih, čiji je cilj otvaranje novih radnih mjesta i stvaranje nove vrijednosti kako bi nastavili trend privrednog rasta i opšteg društveno-ekonomskog razvoja Srpske.

Đokić u intervjuu Srni naglašava da je za svakog investitora, domaćeg ili stranog, važno da Vladu Srpske vidi kao partnera koji je spreman da razgovara, donosi odluke i daje garanciju da će one biti sprovedene.

On posebno ističe da je Vlada uspjela da sačuva političku, ekonomsku, fiskalnu i socijalnu stabilnost i obezbijedi uslove za uspješnu realizaciju započetih investicionih projekata, uprkos brojnim pokušajima političke destabilizacije.

Ministar industrije, energetike i rudarstva Srpske Petar Đokić smatra da je 2015. godina bila godina reformi i rasta privrednih aktivnosti u Srpskoj, koji će biti nastavljen i u ovoj godini.

Johnny Štulić 1990. godine : Sad ćemo 40 godina slušati blejanje ovaca

KLJUČNI PODACI

• Ovaj intervju je njegov potpisnik doživio kao jedno od najtežih, ali i najzanimljivijih iskustava u ne više tako kratkoj karijeri profesionalnog slušatelja rock­ glazbenika

Foto: Žika/Stav
BRANIMIR ŠTULIĆ JOHNNY, jedna od ključnih i kultnih figura ovdašnjeg rock’n’rolla, došao je još jednom iz Nizozemske da zatalasa, pokrene, iziritira, podsjeti, pomakne...
Kompletno beskompromisan i do besmisla uporan, valjda više nego ikada u skladu s jednim od svojih životnih načela pregnantno formuliranih u naslovu jednog od ključnih albuma "Ravno do dna", odlučio je da još prije nego što je počeo snimati novu ploču cijelom svijetu pokaže i dokaže da je sistem mišljenja, na čijem je razvijanju tolike godine radio, doveo skoro do savršenstva.
Iako ga nije uvijek moguće razumjeti, iako je nemoguće s njim se uvijek složiti (ako niste on), teško mu je odoljeti, a još teže parirati. Ovaj intervju je njegov potpisnik doživio kao jedno od najtežih, ali i najzanimljivijih iskustava u ne više tako kratkoj karijeri profesionalnog slušatelja rock­ glazbenika.
U izvodu iz reda vožnje koji može poslužiti i kao bilježnica, ostalo je zapisano da Johnny trenutno čita tri knjige: "Upotreba imaginacije i zalazak zapada" ­ Elemirea ZoLle, "Struktura saraja (Azijatski despotizam kao tvorevina mašte na Zapadu u XVIII stoljeću" ­ Alena Grorišara i "O nastajanju i nestajanju" ­ Aristotela.
Ova posljednja rečenica bi trebala biti uvod.
STAV: Koji te osobni motivi nagone da svoj mozak toliko držiš u stanju hiperaktivnosti, da tražiš odgovore i na najbesmislenija pitanja koja ti ljudi postavljaju u svakakvim intervjuima koje ovih dana daješ?
JOHNNY: Mislim da je to, ako uopće imam osobnih motiva, želja za saznanjem, za istraživanjem, za dokučivanjem. I želja da pronađem odgovor na pitanje: što ja u svemu ovome trebam raditi? To je nulta točka. I te četiri stvari su nekakvi moji motivi.
STAV: Ne možeš poreći da si od početka karijere, blagodareći i pjesmama i onome što si pričao vukao etiketa sve do ultraljevičara. A u međuvremenu se toliko toga okolo promjenilo da...
JOHNNY: Da sam ostao na ljevici da bi ljevica došla na desnicu. Sve se ostalo oko mene promjenilo, što je inače fakt. Najveći ljevičari su postali najveći desničari. Četrdeset godina smo slušali zavijanje vukova, sada ćemo četrdeset godina slušati blejanje ovaca. I sad, što bih ja u svemu tome trebao raditi: da blekećem ili da zavijam? Što se od mene očekuje? Izgleda da moram napraviti takvu situaciju da se od mene očekuje da zavijam, ako već ne znam blejati.
STAV: Možda bi bilo logično da poslije "Pit i to je Amerika" sada napraviš nešto kao "Sergej i to je Azerbejdžan", ne znam...
JOHNNY: Da, ali ako čovjek jednom napravi "Poljska u mom srcu", ne treba sada raditi "Srbija u mom srcu" ili "Makedonija u mom srcu" ili... Dovoljan je princip. Kud bi čovjek inače tako stigao? Niti bi itko više vjerovao, niti bi to bilo išta značajno.
Nisam kriv što Azerbejdžan nije bio tak’ popularan k'o Amerika kad je ta pjesma nastala. Sad su svi počeli raditi pjesme o Rusiji da bi došli na njihov market, što je sasvim u redu. Ali ja nikad nisam imao pojma da bi trebao doći na iranski market ili na austrijski, poljski ni na američki market. Uostalom, "Pit i to je Amerika" i nije moj tekst, samo sam imao melodiju koja mi je sjela.
Inače, ja sam o Americi ne bih ni pisao.
Ne bih rekao da sam Mojsije
STAV: Planiraš osnovati Balkansku partiju rada. Hoće li ona biti transnacionalna?
JOHNNY: Samo ukoliko se složimo da jebeš zemlju koja Bosne nema. Ak’ to vrijedi, vrijedi i ovo. A puni naziv treba biti "Balkanska partija rada (goli kurac)". Da se jednog dana, kad se gospoda uohole, bar sjete odakle su krenuli kad već ne znaju kuda idu.
STAV: Sve zajedno, i ideja i partija djeluju prilično neozbiljno.
JOHNNY: Tako je, da bi jednog dana sve to moglo pokazati se kao vrlo ozbiljno. Jer, kad bi sad bilo vrlo ozbiljno, onda bi vjerovatno na kraju bilo vrlo neozbiljno. Bila bi opća komedija, kao što je slučaj s mnogim dosadašnjim iskustvima tog tipa, ne samo kod nas. Ali neka ima bar malo humora u svemu tome, već će biti lakše.
STAV: Čudno je da se ti baviš radnicima, da se poistovećuješ s njima. Otkud to?
JOHNNY: Takva mi je pozicija u lancu reprodukcije. Tko ima u rukama ekonomiju, taj ima i vlast. Ja je nemam, pa sam dakle u istoj poziciji kao i bilo koji radnik. Ja i jesam radnik.

STAV: U tome vidim tvoju želju da budeš Mesija, predvodnik.
JOHNNY: A jel', kako si došao do toga, po čemu? Rekao sam ti što trebam ­ gole kurce. Ali bolje od sebe, jer su oni moj interes. Od gorih nemam nikakvu korist. Samo ću biti još gori, koji sam se kurac mučio u životu da budem gori. Moj interes su bolji od mene. Ja, bilo kao Mesija, bilo kao zadnji kurac, trebam boljeg od sebe. To je moj privatni interes.
Partija rada je vrlo časna organizacija, jer bez rada nema ništa. Ne potcjenjujem ljudski rad apsolutno. Ne bih rek’o da sam Mojsije. Ako moram to raditi, onda je to samo zato što netko mora skupiti nešto, organizirati, brinuti se da nema što nema. Za to treba kvalitetan kadar, a njega nema. I zato će cijela stvar ostat na papiru još najmanje pedeset godina.
Topovska hrana na dva fronta
STAV: Čemu tolika pretjerivanja?
JOHNNY: Namjerno pretjerujem da bi se stvari bolje vidjele. To je kao s lastikom. Kada hoćeš vidjetil je li negdje zarezana, moraš dobro je nategnuti da bi vidio gdje će puknuti prvom sljedećom prilikom.
STAV: Mislim da još nismo raščistili jednu stvar: jesi li ti marksist?
JOHNNY: Sada, kad su stvari ogoljele u ovoj zemlji i kad se preko noći poslije četrdeset godina društvenog vlasništva i nacionalizacije formiraju klase patrona­gazda i radničke klase i odjednom priča o potpisivanju godišnjih ugovora između njih, jesam marksist, vrlo veliki. Ali samo u tom smislu i ne dalje od toga.
Tko su patroni u ovoj zemlji? Oni koji bi inače trebali platiti za sve svoje kriminalne postupke u prošlih četrdeset godina. Sad su postali patroni dajući ljudima kost da se oko nje glođu, skidajući joj četiri nule. Što su založili za te četiri nule? Založili su zemlju i njenu slobodu! To su založili. To su kriminalci. A ja sam jedini čovjek u Jugoslaviji koji to govori, a svi ostali su sretni.
Pa nek’ im bude, ali nek se zna da je Johnny sumnjao u to. Od samog početka.
STAV: Kako ti gledaš na ulogu pojedinca u povijesti čovječanstva?
JOHNNY: Znam za tursku poslovicu, koja je univerzalna, da jedan čovjek vrijedi više od stotine ljudi i da stotinu ljudi ne vrijedi kao jedan čovjek, a ja Turcima generalno vjerujem. Druga stvar ­ znam povijest: znam da je sve ovo što sada imamo, ovaj razgovor koji se snima, radio, svjetlo, to je sve jedan čovjek, Tesla. Da nije bilo njega, mi bi sad bili u nekom drugom stadiju. Pogledajmo drugu Jugoslaviju. To je isto bio jedan čovjek. Nije bitno tko je bio iza, tko je bio pored. To je bio Tito.
Kad gledam glazbu vidim Johna i Paula, Beatlese. Da nije bilo njih, ja ne bi svir’o. Pojedinac? To nam je najviše falilo do sad.
STAV: Da li se slažeš s ocjenom da smo ovdje, u Jugoslaviji, sada generalno slobodniji nego ikad ranije?
JOHNNY: U nekom smislu jesmo, a u nekom smislu nismo. Jesmo utoliko što nas ima više koji smijemo razgovarati, pomišljati da nešto napravimo, a nismo utoliko što smo prije bili više svoji nego smo danas. Jer prije smo, pod Titom, imali svoju nezavisnost ­ kakva je bila, takva je bila ­čiji je on bio ja,ac, a s kim se on oko nje dogovarao manje je bitno...
Ali je to ipak rađeno laički i zbog toga smo mi sad u ovakvoj situaciji. Ak’ se ovako nastavi, tu nema ništa za nas. Idemo ka totalitarnom svijetu, Orwelovom svijetu, gdje ćemo mi biti samo topovska hrana za, ne znam, islamski ili afrički front, kako se već gospoda nagode. Kao što je otprilike, uostalom bilo i do sada, ali smo nekako više nastojali da imamo stvar u svojim rukama.
Volej a la Johnny
STAV: Koliko si bio ozbiljan kada si rekao: Ako rocku oduzmeš seks i politiku, zašto onda svirati? Stavljaš li tu politiku na mjesto droge u ono sveto trojstvo?
JOHNNY: Pa zato smo mi ljudi i napravili politiku da je imamo umjesto droge. Tamo gdje politika ne funkcionira, tamo droga vlada. Je li je to crkva, po Marksu, ili je to faktička droga, nije bitno, ali to je činjenica. I zato Amerika ima tako grozne probleme s drogom. Tamo nema politike.
STAV: I dalje o Zapadu misliš uglavnom isto, negativno. Kažeš da je i tebe pokvario, a ipak ostaješ tamo. Zašto?
JOHNNY: Ja taj proces ne mogu sprječiti. Što čovjek promatra, to postaje. Tu ne mogu ništa, kao što nitko od nas ne može. Možeš samo ne promatrati, a to nije rješenje.
STAV: Jesu li te i ranije ovoliko interesirale teme bez veze s glazbom­ ili je to stvar novijeg datuma?
JOHNNY: Ja sam se i počeo bavit’ muzikom zato što sam sve ovo imao u glavi i muzika mi je bila jedini način da to nekak’ kanaliziram, da dođem do objekata za komunikaciju. Nema čovjek inače s kim razgovarati. I sad nemam s kim razgovarati, a kamoli kad ne bih bio poznat. S kim bih mogao razgovarati? S kim? Stavili bi me u ludnicu! Da ne bi’ došao u ludnicu, moram razgovarati.

STAV: Nekako mi se čini da ti s godinama narasta sklonost ka smatranju sebe za preteču svega postojećeg? Teško je naći bilo što u ovoj zemlji što se kronološki pojavilo poslije tebe, a da ne tvrdiš da je pod tvojim utjecajem?
JOHNNY: To je zato što imam bolje viđenje od drugih, pa znam. Ne zato da bih ja dobio išta poena na to. Sve što kažem može se vrednovati: dobro i loše, je tako nije tako, ali ja tako stvari vidim i tako mislim. Ali ova tvoja konstatacija stoji,­ a ako treba dokazati, možemo konkretno, točku po točku, ali neće biti mjesta za sve.
STAV: Na šta si konkretno utjecao u domaćem rock’n’rollu?
JOHNNY: A na što nisam?
STAV: Dobro, na što nisi?
JOHNNY: Nisam utjecao na Bijelo dugme kad se pojavilo, nisam utjecao na one prije Bijelog dugmeta, nisam utjecao na Grupu 220. Ali od kad sam se pojavio ­ utjecao sam na sve! I ne samo na rock’n’roll nego baš na sve. Možda ne na nogomet u tolikoj mjeri, ali sigurno i oni što igraju misle da bi trebali biti kao Johnny Štulić.
STAV: Postoji jedna točka koju relativno lako prelaziš i kada počinješ govoriti i ono što ne misliš. Svjestan si toga?
JOHNNY: Da. Kad govorim emocionalno onda sam takav, kad govorim logično onda sam onakav.
STAV: Ipak, u cijelom tvom novom medijskom nastupu vidim jednu vrlo veselu, obješenjačku žicu?
JOHNNY: Vrlo je vesela, da. A što nam drugo preostaje? Ne da se mi sad moramo svi veseliti, daleko od toga. Ali ako ispadne nešto veselo, daj da se svi nasmijemo pa će nam možda opet biti malo lakše. Jer ako nema šege i zajebancije, jebeš život.
STAV: Čini se da uživaš igrajući se sofizama. Da se uvaljuješ u teško razrješive logičke zavrzlame i da njima mučiš sugovornika, a nekad i sebe. Zašto?
JOHNNY: Zato što čovjek mora misliti da bi se izvukao iz te nemoguće situacije. Ako nije u nemogućoj situaciji on ne misli. A pošto se od mene očekuje da mislim, a i ne samo od mene, volio bih da svi ljudi misle, onda bih ja još više mislio, pa bi nam svima bilo zanimljivije. Zato se moram uvaljivati u te neke nemoguće situacije, to je isto fakt.
Sebi nisam čudan
STAV: Ne čini li ti se da si zatvarajući se u ovaj način mišljenja i ovaj krug tema suzio krug ljudi koji se zanimaju za tvoju muziku? I koliko ti je to u suštini bitno? Koliko ti je uopće stalo do toga da ljudi sada primaju tvoje pjesme na način na koji su ih primali ranije?
JOHNNY: Po svom karakteru sam emocionalno vezan za razumsko. Tako da nekako u svojoj biti ne mogu voljeti ono za što nemam interesa. Nisam jako pametan i kad ne mislim ­ pogodim, kada mislim,­ zajebem se. Ne misleći, ja sam mislio da je bolje da iza sebe imam pet tisuća ljudi koji me razumiju, nego pet milijuna koji me kupuju i ne razumiju. Nikad neću pogodit’ bilo kome, to je moja politika. Jer ja bih prvi to kupovao. Ja.
STAV: Koliko u svim ovim intervjuima koje daješ ovih dana razgovaraš s ljudima koji te pitaju, a koliko sa samim sobom? Čini mi se da se nikada ne daš kanalizirati.
JOHNNY: Znam samo to da ne želim da fasciniram druge, to mi nikad nije bila ambicija. Oduvijek sam govorio da bih bio sretan da imam najmanje od svih. Onda bi me ljudi bar pustili na miru. Prema tome, hoću da se i drugi obogate, da njima bude bolje, e onda će i meni puno bolje bit’. Jer kad je samo meni dobro, meni nije dobro, što će to meni?
Ne da ja idem za tim da svima bude dobro, idem za tim da me ostave na miru. A ostavit će me i pustit će me da prođem svojim putem samo ako su oni zadovoljni. Ja sam, ovak’ malo čudan čovjek, ali ako oni to vide i ne daju mi da prođem, šta onda meni drugo preostaje. Mali siroti provincijalac mora se snalaziti.
STAV: Misliš da si čudan?
JOHNNY: Jesam, malo, da. Sebi nisam čudan, čudan sam kad se kompariram s drugima. Onda vidim gdje mi je mjesto. Nisam ja budala, to bar nisam. Ali to ne znači da ne bih mogao biti budala. Nitko nije savršen. I dobro je da čovjek nekad bude budala, tim se više vidi kad nije budala. Tak' da me to uopće ne smeta.
Koji put od sebe i radim budalu samo zato da se vidi da to nisam oduvijek bio i da tu ima i dobrih, pametnih stvari. Nitko ti ne zna koji put reći tako dobru, pametnu stvar k'o budala. To je stara stvar. Zato su kraljevi i imali lude. I Turci su to slično rješavali. Oni su Sultanu slali vezira koji mu je ljubio noge jer nije smio gledati ga u oči i govorio: "O Presvjetli, o Veliko Sunce, oni kauri, oni bijesni psi, oni nevjernici, zamisli, oni kažu da si ti pizda!" Tako to funkcionira na cjelom svjetu. S kravatom ili bez nje.
STAV: Na kraju, kako se ojsećaš u situaciji kada su stare pjesme bolje prihvaćene od ovih novih?
JOHNNY: Pa bolje išta nego ništa.
STAV: To te ne uzbuđuje?
JOHNNY: Ne. Uopće. Znam da će biti onako kako ja kažem. I ne samo to, kako kažem tako će i biti jer nema drugog izbora. Sasvim sigurno. A ono što sam ja mislio prije deset godina mnogi misle sada. Tako će za deset godina shvatiti da je i ovo bilo u redu. A onda će ponovo doći jebati me u mozak s istim stvarima.
Razgovarao: Vladimir Stakić (Stav, 1990.)
Podsjećamo, Index u suradnji s YugoPapirom svakog ponedjeljka predstavlja najbolje iz prošlosti. Usporedite što se otad promijenilo, prisjetite se kako se nekad živjelo ili, ako ste nešto mlađi, kako su se zabavljali vaši roditelji.

Protesti u RS bi ugrozili Dodikovu vladavinu

FLORIAN BIBER

T. C. 18/02/2014 16:57:00

Florian Biber

SARAJEVO - Osim loše ekonomske situacije, još gori je osjećaj da ne može da bude bolje, već čak i gore. Mnogi građani uviđaju da ne mogu da ništa promjene na izborima, pa su protesti jedini izlaz, kaže za Radio Slobodna Evropa Florian Biber, direktor Centra za ...

... evropske studije Univerziteta u Gracu.

U Republici Srpskoj još nema masovnih protesta jer je Dodik uspevao do sada da kupi socijalni mir i kontroliše medije. Takođe, građani ovog entiteta se pribojavaju  da bi se njihovi protesti interpretirali kao izdajnički čin koji ugrožava Republiku Srpsku, kaže Biber dodajući da Dodik ima razloga da se plaši jer kada građani izađu na ulicu tvrdeći da su njihovi problem egzistencijalni i nemaju veze sa nacionalnim identitetom, onda gubi glavni argument za svoju vladavinu.
Austrijski ekspert smatra  da ovi protesti neće ostvariti željeni uspeh ukoliko ne primoraju veći broj političara da se povuku, jer ako pojedini kantonalni premijeri daju ostavke, to još nije dovoljno jasan signal sadašnjoj političkoj eliti da ne može više da tako vlada u budućnosti.
Biber je skeptičan da će se sadašnja politička elita dogovoriti oko pitanja kao što je sprovođenje presude  Sejdić-Finci, pogotovo ne pre izbora. “Stoga mi se čini mnogo važnijim da Evropska Unija pošalje jasan signal da su demonstracije važne i da građani na ulicama, zapravo, reprezentuju BiH koja želi u Evropsku Uniju mnogo bolje nego sadašnja politička elita. Međutim, taj signal iz EU još nismo čuli”.
Biber naglašava da važnije promene prioriteta  nego izmene institucionalnog okvira, pošto reforme moraju da se sprovedu kroz postojeće institucije, a to nije lako ostvariti zbog mogućnosti blokade. “No, ako se promeni atmosfera, tako da se smanji važnost etničkog principa, time će se suziti i manevarski prostor strankama koje igraju na tu kartu na izborima”.
Strah da nam bude gore - okidač za proteste
RSE: Kako komentarišete uzroke protesta? Da li je u pitanju samo socijalni moment ili višegodišnja akumulacija nezadovoljstva zbog korupcije, nepravde, političke blokade i etničkih podela?
Biber: Mislim da je to kombinacija  više uzroka. Najpre socijalna ugroženost i osećanje da ne postoji neka perspektiva. Znači loša ekonomska situacija, politička blokada i spoznaja da politička elita na raznim nivoima – opština, kantona, entiteta, na državnom - vlada uglavnom za sopstvene a ne u opštem interesu građana. Osim loše ekonomske situacije, još gori je osećaj da ne može da bude bolje, već čak i gore, zato što je tendencija u Bosni i Hercegovini u poslednjih sedam - osam godina pogoršanje, a ne poboljšanje situacije. Mnogi građani uviđaju da ne mogu ništa da promene na izborima, znači da nemaju neki drugi izlaz osim protesta.
RSE: Protesti se uglavnom održavaju u delovima Federacije u kojima su Bošnjaci u većini. Da li to znači da socijalni bunt još nije izašao iz začaranog kruga etničkih podela odnosno podeljenosti Bosne na dva entiteta i tri naroda što je u stvari ključni uzrok stagnacije Bosne u poređenju sa drugim zemljama Balkana koje se takođe suočavaju sa problemima ali druge vrste?
Biber: Prvi put smo videli velike proteste i u Mostaru i u Brčkom, znači u dva grada koji su multietnički, tako da građani nisu izašli samo na ulice u gradovima u kojima su Bošnjaci u većini. Izostanak masovnijih protesta u Republici Srpskoj ne treba tumačiti etničkim podelama, već drugačijim političkim sistemom. Naime, u Federaciji postoji složena struktura vlasti na različitim nivoima od kantona do entiteta sa velikim brojem ministara, tako da se građani ne identifikuju sa tim institucijama. U Republici Srpskoj je to drugačije, jer postoji samo jedna administracija na nivou entiteta, zbog čega je manje nezadovoljstvo građana zbog glomaznosti aparata vlasti. Drugo, u Republici Srpskoj jedna stranka dominira u poslednjih osam godina, što joj je omogućilo da kupuje socijalni mir, ali i da u mnogo većoj meri kontroliše medije nego što je to slučaj u Federaciji. Dakle, u takvoj situaciji je manja mogućnost za proteste, jer bi se svaki njihov pokušaj interpretirao kao izdajnički čin koji ugrožava Republiku Srpsku. Znači, igra se na nacionalnu kartu i ljudi se više plaše da izađu na ulicu nego u Federaciji.
Protesti u RS bi ugrozili Dodikovu vladavinu
RSE: Milorad Dodik i lider opozicije u Republici Srpskoj  Bosić, otišli su odmah na početku protesta u Beograd na razgovore sa Aleksandrom Vučićem. Dodik je rekao da je u pozadini ovih prostesta zapravo nastojanje da se dovede u pitanje Republika Srpska. Da li je ova izjava izraz njegovog straha da bi protesti mogli da se preliju i na Republiku Srpsku i da ugroze njegovu vlast. Istovremeno, da li izliv nezadovoljstva građana na ulicama može da dovede u pitanje važnost etničkog kriterijuma koji je ključni razlog zbog stagnacije BiH?
Biber: On nastoji da predstavi proteste kao dokaz nestabilnosti najpre u Federaciji, a potom i cele Bosne i Hercegovine kao države. Drugo, pokušava da interpretira proteste kroz etnonacionalnu perspektivu, odnosno da imaju nacionalnu dimenziju koja ugrožava Republiku Srpsku što je, naravno, neosnovana tvrdnja. Smatram da Dodik ima razloga da se plaši, jer to nezadovoljstvo koje smo imali prilike  da vidimo u Federaciji, možda je sada manje izraženo u Republici Srpskoj, ali tinja i protesti mogu da se preliju. Ako analiziramo u širem kontekstu, na primeru Arapskog proleća, videli smo da su se demonstracije u jednoj zemlji bile model za drugu, iako se međusobno prilično razlikuju.
U tom smislu, naravno, postoji mogućnost da možda ne sutra, ali za nekoliko dana, sedmica ili meseci, protesti izbiju i u Republici Srpskoj koji će pokazati nezadovoljstvo građana i prema vladi Milorada Dodika. On se svakako pribojava toga jer ako veliki broj građana kaže da njihov glavni problem nema veze sa nacionalnim identitetom, da se ne osećaju ugroženi nacionalno, nego ekonomski i socijalno, onda gubi glavni argument za svoju vladavinu.
RSE: Da li je ovde reč samo o strahu Dodika za vlast ili ovi protesti ako se prošire na celu BiH  mogu da dovedu u pitanje čitavu tu kompoziciju, s jedne strane veoma komplikovane strukture Federacije sa deset entiteta, 150 ministara, i, s druge, etničku kompoziciju zemlje sa dva entiteta. Dakle, da li je ovde reč o samom strahu Dodika za svoju vlast ili ako dođe do tih suštinskih promena koje pokreću ovi protesti, onda se tom prekompozicijom BiH umanjuje značaj etnički kriterijum odnosno značaj entiteta?
Biber: Obe stvari su relevantne i siguran sam da su  promene prioriteta  važnije nego izmene institucionalnog okvira, pošto znamo da reforme moraju da se sprovedu kroz postojeće institucije, a to nije lako ostvariti zbog mogućnosti blokade i potrebna je saglasnost oba entiteta za neke promene, što je sada malo verovatno. Međutim, ako se promeni atmosfera, tako da se smanji važnost etničkog principa, time će se suziti i manevarski prostor strankama koje igraju na tu kartu na izborima.
Demokratija otuđena od građana
RSE: Dakle, smatrate da je teško proceniti da li će doći do korenitih reformi, koje bi prodrmale čitavu tu strukturu Bosne i Hercegovine utemeljenu u Dejtonu. Da li se ipak mogu očekivati masovni protesti koje neki strani izveštači već nazivaju “Bosanskim prolećem”, nalik na sintagmu o Arapskom proleću, koji bi potresli ne samo Bosnu nego i ceo Balkan?
Biber: Mislim da je to moguće, zato što socijalno nezadovoljstvo postoji ne samo u Bosni nego i u Crnoj Gori, Makedoniji, Srbiji, do neke mere u Hrvatskoj. Istovremeno, prošle godine protesti su uzdrmali i Sloveniju. Reč je o prostoru od Slovenije do Turske, koji uključuje i Bosnu i Hercegovinu. U pitanju je kombinacija loše ekonomske situacije sa osećajem da politička elita uglavnom koristi javne funkcije za lični interes, što će izazivati nezadovoljstvo i proteste dok se ne promeni taj sistem, ne mislim na Dejtonski sporazum nego način vladavine, tačnije oblik demokratije otuđen od građana.
Dakle, teškoće postoje i u drugim balkanskim zemljama, gde nema Dejtonskog sporazuma koji je pogoršao situaciju u BiH. To znači da je generalno problem u političkim elitama koje su koristile tranziciju da dominiraju, stvarajući sistem bez suštinske demokratizacije.
Neće biti promjena bez novih lica na izborima
RSE: Na jesen su predviđeni izbori u BiH. Premijeri u nekoliko kantona su podneli ostavke. Međutim, premijer Federacije BIH odbija da to učini, zalažući se za vanredene izbore. Bilo kako bilo, da li socijalni protesti mogu da utiču na tok i ishod izbora u smislu ponude novih programa, uključujući i za prevladavanje etničkih podela, koje su generator krize, i da BiH napokon postane funkcionalna država?
Biber: To je veoma važno pitanje, ali je prerano davati odgovor. Međutim, očigledno je da su svi građani koji protestuju protiv sadašnjeg političkog sistema. No, pošto promene moraju da se sprovedu kroz  važeći institucionalni okvir, ako se ne pojave nove političke snage koje će se kandidovati na izborima, onda neće biti značajnijih reformi. Dakle, pitanje je da li će se formirati neka nova partija, ili će doći do smene generacija u postojećim političkim strankama.
Mislim da ovi protesti neće ostvariti željeni uspeh ukoliko ne primoraju veći broj političara da se povuku, jer ako pojedini kantonalni premijeri daju ostavke, to još nije dovoljno jasan signal sadašnjoj političkoj eliti da ne može više da tako vlada u budućnosti. Neko može da da ostavku šest meseci pre izbora i nakon njihovog održavanja dobije drugu funkciju na nekom drugom nivou. U tom slučaju neće biti nikakvih promena.
Demonstranti da odrede predstavnika pred međunarodnom zajednicom
RSE: O ulozi međunarodne zajednice, mislim pre svega na EU I SAD, koja je od 2006. godine u nekoliko navrata bezuspešno pokušavala da ubedi domaće lidere da sprovedu neophodne reforme i prevaziđu blokadu -počev od sudske presude Sejdić Finci pa do suštinskih ustavnih promena. Da li će sada međunarodna zajednica, kojoj BiH nije visoko na listi prioriteta, ponovo usmeriti pažnju na nju.
Biber: Najviše se plašim da građani koji protestuju nemaju među sobom nekoga ko bi mogao da razgovara sa međunarodnim akterima, tako da će oni kada dolaze u BiH opet razgovarati sa vođama političkih stranaka sa kojima to čine vec dvadeset godina, što je opasnost da im se da veći legitimitet nego što zaslužuju. Ja sumnjam da postoji prostor da se sadašnja politička elita dogovori oko nekih pitanja kao što je sprovođenje presude  Sejdić-Finci, pogotovo ne pre izbora. Stoga mi se čini mnogo važnijim da Evropska Unija pošalje jasan signal da su demonstracije važne i da građani na ulicama, zapravo, reprezentuju BiH koja želi u Evropsku Uniju mnogo bolje nego sadašnja politička elita. Međutim, taj signal iz EU još nismo čuli. Dakle, treba ohrabiriti one koji protestuju, jer oni žele reforme, da BiH postane funkcionalna država sa vladavinom prava, koja omogućava zapošljavanje. To su ciljevi za koje se zalaže i EU.
Da ponovim, Evropska Unija i drugi međunarodni akteri treba da prestanu da daju dodatni legitimitet političkim liderima u BiH stalnim razgovorima sa njima, čime se smanjuje legitimitet institucija. Do sada se tvrdilo da ako se okupe lideri 6 ključnih stranaka na pregovorima u istoj sobi, oni predstavljaju celu BiH. Međutim, tu problematičnu praksu treba okončati i ovi protesti pokazuju da lideri stranaka nemaju prava da govore u ime svih građana. Možda su ova zbivanja signal pre svega za međunarodnu zajednicu da je neophodan drugačiji pristup sa više sluha za stavove građana a ne šta misle lideri šest partija.
(Vijesti.ba/RSE)

Хабзбург је хтео и добио рат

JЕДНО ПИТАЊЕ ЈЕДАН ОДГОВОР – ВОЛФГАНГ МАДЕРТАНЕР, генерални директор бечког Државног архива

Прво питање за генералног директора бечког Државног архива Волфганга Мадертанера, у интервјуу који „Политика” сутра у целини објављује, наравно, односило се на Први светски рат – да ли сматра да је Србија крива за Први светски рат због Сарајевског атентата.

Сарајевски атентат није био ни узрок ни разлог за Први светски рат, већ је био добродошао као повод Хабзбуршкој монархији да покрене ратну машинерију у одавно планираном правцу... Паралелно је послужио империјалистичким велесилама Европе као сигнал за отварање фронтова широм континента.

Образлажући своју тезу, Мадертанер је подсетио да је опште познато и поткрепљено документима да је Конрад фон Хеценроф (шеф аустроугарског генералштаба) безмало ултимативно захтевао од цара Вилхелма и надлежних соколова у немачком генералштабу да подрже Беч у превентивном рату или против Италије или против Србије, уколико се за то укаже прилика.

М. Казимировић

објављено: 14.01.2014. - ПОЛИТИКА

DRAGOLJUB STOJANOV - Intervju

BiH nije nezavisna država!

T. C. 01/03/2013 00:07:00

Prof. dr. Dragoljub Stojanov

Jedan od najvećih bosanskohercegovačkih ekonomskih stručnjaka prof. dr. Dragoljub Stojanov, povodom objavljivanja svoje nove knjige Ekonomska kriza i kriza ekonomske znanosti – u labirintu tranzicije od “teritorijalne” k “tržišnoj” državi za Dane govori o globalnoj ...

... ekonomskoj krizi, transformacijama globalnog ekonomskog sistema, privrednim strategijama koje su u BiH trebale biti, a nisu implementirane, o tome šta nas je, zapravo, snašlo u tranziciji, u kojem bi pravcu, u skorijoj budućnosti mogao ići razvoj svjetske ekonomije, da li nas čekaju korporativni ratovi, ili društvo blagostanja i egalitarnosti.

DANI: Profesore Stojanov, u knjizi ukazujete da je potrebno prevazići ekonomski dogmatizam, kakav je to dogmatizam, pogotovo ovaj neoklasični koji spominjete?

STOJANOV: Ja sam mijenjao naslov ove knjige barem pedeset puta. Na kraju sam zaključio da treba da bude: Ekonomska kriza iza ekonomske znanosti. To je kao generalni naslov. Na koricama je, kao što vidite, labirint koji sugerira da trebamo tražiti izlaz. Možemo ga naći, možemo ga teže naći, a može biti i da ga nikako ne nađemo. Ekonomska teorija i ekonomska politika su, zapravo, u labirintu tranzicije teritorijalne ka tržišnoj državi. Tranzicija – o čemu se radi? Pokazalo se da su vodeći svjetski ekonomisti bili potpuno u krivu kada su nas ubjeđivali da će se s ekspanzijom kapitala uvećati bogatstvo nerazvijenih država. Umjesto izbalansiranih tržišta i “kreativne destrukcije” imamo “rent seeking” finansijski kapitalizam.

DANI: Šta je zapravo tranzicija? Znači kao mladim novinarima, mladim istoričarima, mladim društvenjacima, ekonomistima, stalo je da to pojasnimo. Šta je zapravo to?

STOJANOV: Moje kolege profesori, bilo ovdje, bilo u Hrvatskoj, bilo u Sloveniji, bilo gdje drugdje – kažu da je ovdje bila centralna planska privreda, komunistička, i da se radi o tranziciji iz nje u kapitalizam. To nije bilo tako i takve tvrdnje su sramotne. Tranzicija u našem slučaju znači transformacija onog specifičnog društva kakvo je bilo u kapitalističko. Tako da je to bio zaobilazni put iz kapitalizma u kapitalizam na ovim prostorima. U ovom kontekstu o kojem ja govorim, koji je širi od toga, tranzicija znači nešto drugo, ja govorim o njoj u kontekstu svjetske ekonomije. Ovdje je naglasak na ekonomiji, na transformaciji nečega što se zove država, nacionalna, odnosno teritorijalna država u nešto drugo. Država je država, ima svoje ingerencije, ekonomske, političke, ima svoje razvojne ciljeve, stope inflacije, platni bilans, vanjski i unutarnji dug. Ima sve one komponente koje želi optimizirati. Takva država sada nestaje u ekonomskom smislu riječi. Ona ostaje geografski pojam, a ekonomski gubi svoj suverenitet. Očito se vidi, manje-više sve države, a posebno ove u tranziciji – mi, Mađarska, Slovačka, Litvanija, uključujući čak i Ameriku gube ekonomski suverenitet i postaju sve manje države koje označavaju nacionalni i ekonomski prostor. Javni sektor se polako gubi, zapravo sve intenzivnije, a posebno u zemljama u krizi. Znamo o čemu se radi, znači zdravstvo, školstvo, znači svi oni faktori o kojima je država trebala voditi računa u ekonomskom smislu riječi se “tope”.

DANI: Kada je moja generacija odrastala, tranzicija je proglašavana procesom koji nas vodi u “obećanu zemlju”, međutim, ispostavilo se da se radi o nečemu drugom?

STOJANOV: Sve je to povezano s procesima globalizacije, koju treba valjano objasniti. Imate definicija ko zna koliko, s obzirom na različite faktore kao što su integracija ekonomije, centralizacija. Međutim, sve su to površne definicije. Ne govore ništa suštinski. Šta je suštinski? To je proces privatizacije svjetskih, ekonomskih resursa od strane krupnog kapitala, velikih korporacija i banaka. Privatizacija političkih procesa s ekonomskim posljedicama u biti je transformacija države u kompaniju. Cijela svjetska ekonomija, cijeli svijet postaje globalna kompanija. Šta je cilj? Prvo ko su subjekti koji vrše tu globalizaciju? Subjekti su velike korporacije koje postaju još veće. Nastaju megakorporacije i megabanke, kao temeljni subjekti – šta je njegov cilj? Maksimalizacija profita. Prolazimo jedan vrlo morbidan proces u kojem primarni cilj nekog društva postaje profit. Profit, samo profit i ništa drugo na cijelom svjetskom planu. Korporacije upravljaju državama ili svijetom. Postavlja se pitanje šta one optimiziraju? Sigurno neće optimizirati platni bilans države, to više nije relevantno, neće optimizirati ni stopu inflacije, ni to nije relevantno. Ide se ka tome da cijela svjetska ekonomija postane tržišno društvo u kojem entiteti kao što su države ustvari neće biti društva. Mi postajemo, na neki način, kao robovi. Pretvaramo se u ljude koji trebaju raditi koliko mogu više, za što je moguće manje para za te korporacije. Taj proces se nastavlja dalje. Ja sam ga, to novo društvo, nazvao megakapitalizam. Možda to nije najbojli termin, ali nestajanjem funkcija države, svaki smisao izbora i demokratije se gubi, kada će vladati upravni odbori megakorporacija i megabanaka.

DANI: Znači, to će biti diktatura kapitala u pravom smislu?

STOJANOV: Hoće, to će sigurno ići u tom smjeru. O čemu se radi? O procesu koncentracije i centralizacije kapitala. Mala i srednja preduzeća iz vremena Adama Smitha od prije 200 godina su rasla i narasla i još će dalje rasti. Doći ćemo u poziciju evolutivnog procesa razvoja kapitalizma koji vodi sam sebe ka ukidanju. Ako na kraju, proces okrupnjavanja dovede do jedne svjetske megakorporacije, gubi se smisao tržišne konkurencije. Čim nema tržišta sistem pada. Ali procesi koji nas čekaju su vrlo surovi. Evo, na primjer, imate klasičnu prevaru, taj Svjetski ekonomski forum u Davosu. Ne samo mi, već sve zemlje u “tranziciji” mu se klanjaju. Uspostavljen je taj takozvani “indeks” koji se mora slijediti, a zapravo se radi o odricanju od sopstvenog ekonomskog suvereniteta. Na primjer, tamo se govori o makroekonomskoj stabilnosti, niskoj stopi inflacije, ravnoteži. Međutim niko, čak ni u EU više ne priča o zaposlenosti. Taj kriterij kao da ne postoji – potpuno je zaboravljen.

DANI: U BiH svi zagovaraju ekonomski oporavak privlačenjem stranih investicija, Vi smatrate da je takva politika potpuno pogrešna?

STOJANOV: Onda imate kriterij otvorenosti ekonomije – čemu, kome se otvoriti? U suštini stranom kapitalu. Znači vi uništavate svoj ekonomski razvoj, svoje potencijale, izručujete svoje resurse stranom kapitalu. Vi doslovno i rasprodajete sami sebe i smatrate da kad strani kapital dođe – da ste vi pametniji, vrjedniji, bogatiji, napredniji – to je apsurd par excellence, to se nikad u istoriji nije dogodilo, niti će se kada desiti. Strani kapital zanima jedino profit. Što se više borite i ispunjavate uslove kriterija sve više propadate. O čemu se radi? Kada je Britanija postajala supersila onda je britanski politički ekonomist Rikardo izmislio teoriju komparativne prednosti. To je bila teorija koja je zagovarala slobodno kretanje roba – to znači izvoz i uvoz roba. Zašto je to bilo izmišljeno? Je li to zaista bilo prilog slobodnom tržištu, ili je to pogodovalo engleskoj razvojnoj strategiji? Kad pogledate, Engleska je tada bila najrazvijenija zemlja na svijetu, i ona je zakoračila u industrijsku revoluciju. Šta je njoj bilo u interesu? Naravno da se svi otvore i da ona može plasirati svoje proizvode. Šta joj je još bilo u interesu? Da uvozi jeftino žito bez carina i ostalih prepreka. Zašto? Cijena radne snage – to je bila glavna namjernica. Što je bila niža cijena – nadnica je niža, ako je nadnica niža – profit je viši. Tako da je teorija komparativne prednosti bila par excellence strategija britanske ekonomske ekspanzije. Ista je stvar danas: potrebno je otvoriti se stranom kapitalu, pa ćete profitirati. Zapravo je obrnuto: Što se vi više otvarate – to oni više ekspanziraju. Ako želimo svoj vlastiti razvoj mi moramo imati svoju centralnu banku, svoje izvore rasta, svoju industrijsku i razvojnu politiku. To se danas više ne događa, nema šanse da se dogodi. Umjesto toga događa se ovaj proces otvaranja i praćenja tih kriterija indeksa konkurentnosti i mi postajemo kolonija. Ustvari, mi smo to odavno postali – sve zemlje na ovim prostorima odavno su već de facto postale kolonija. Zadnji primjer, koji djeluje žestoko je Slovenija. Slovenija je kao što mi znamo bila par excellence, uspješna tranzicijska zemlja. Mi bismo rekli kako to Slovenci znaju, a mi ne znamo? Nije tako. U čemu je razlika? Mi smo prije Slovenaca se otvorili i zinuli prema onim kriterijima koje nam oni poturaju. I čim se vi prihvatite te ekonomske politike, koju oni vama nude – nema teorije da se možete razviti. Apsolutno, nema šanse. U bankama para koliko hoće. Štednju Bosanaca nagurati vani. Slijediti njihove kriterije: otvorenost tržišta roba i kapitala – nema terorije. Zašto? Zato što oni imaju višu produktivnost rada, a konkurentnost im je veća od ukupne trgovine i njegova roba pojede domaću robu. Znači, mi se ne možemo suprotstaviti, ne možemo konkurirati. Za to treba vrijednost, znanje, kapital, pa onda vrijeme. To je proces.

DANI: A Vi ste imali neke druge prijedloge?

STOJANOV: Još ’97 sam učestvovao u razradi potpuno drugačije razvojne strategije BiH, a koja nije bila neoliberalna. Naravno, uslijedila je kritika MMF-a i Svjetske banke da je to što nudimo staro 150 godina. Moj odgovor je bio: “To što vi nama nudite i prodajete, to je staro dvjesto godina.” Ako se stvari gledaju površno, a šta je neoliberalizam nego površnost, onda vidimo da su naši ljudi pali na priču političara koji ni sami nisu u stanju sagledati dubinske procese. Kažu, kupujemo jeftiniju stranu robu. Vrlo je jednostavno šta tu fali. Čime ćemo mi tu robu platiti? Morate platiti nekim izvozom, ljudi moraju proizvoditi da bi zarađivali. Šta ćete izvesti, ako nemate proizvodnje? I takvi procesi na kraju generiraju krizu. Evo imate sada tu “teoriju” da su Evropa i Amerika stare zemlje i da je došlo vrijeme da one prodaju znanje širom svijeta i da će njihovo znanje stvarati novu vrijednost. Ja ne znam kako je samo moguće prodati tu apsurdnu priču. Ako imate znanje, a proizvodite u Kini, napakostili ste samima sebi. To se upravo dešava Amerikancima, Evropljanima. Sad u tom kontekstu nedostaje pitanje. Kako ekonomska nauka nema nikakvu ekonomsku teoriju? Ne znamo objasniti procese globalizacije, a kamoli njima upravljati.

DANI: Događa li nam se onda Orvel? “Sloboda” je zapravo ropstvo?

STOJANOV: Sad imamo situaciju. Manje razvijene zemlje postaju kolonije. Isti proces se događa u Evropskoj uniji. Evropska unija je, zapravo, funkcionalna integracija kapitala. Evropska unije uopće nije integracija država niti je to ikada bila. To je za malu djecu, to je na papiru. Hrvatska u EU ulazi kao periferija, kao kolonija, a Evropskom unijom dominira kao Njemačka, zato što je najrazvijenija država. Uvijek svaka integracija ili slobodna trgovina odgovara onome koje najrazvijeniji. Slobodno kretanje kapitala odgovara onome koji ima najviše kapitala na raspolaganju. Nikad obratno, što je bila njihova teorija. Kažu, imaš teoriju konvergencije. Ti otvoriš granice za slobodnu trgovinu i slobodno kretanje kapitala. Šta se onda dešava, kapital iz zemlje koja ga ima u izobilju, npr. iz Amerike odlazi u zemlju koja ga nema, jer je tamo zarada veća. Tvrdili su da će za neko vrijeme razina kapitala doći na isto – i manje razvijena zemlja će se brže razviti. Kad ste čuli da manje razvijene zemlje stignu visokorazvijene? Nikad. To je ubleha. Zašto je ubleha? Kapital kada dođe u manje razvijene zemlje – on dođe da uzme profit, da ga sebi odnese. On ustvari osiromašuje manje razvijene zemlje. Ako manje razvijena zemlja, kao što je bio slučaj s Amerikom poslije rata za nezavisnost ne promijeni ploču, ili kao Japan, Koreja ranije, ona će postati kolonija. Znači tu imaš nacionalnu razvojnu ekonomsku politiku koju temeljiš na vlastitim resursima, a ne na stranom kapitalu. E sad, problem je taj što mi ne možemo više ništa, mi smo u raljama, mi smo postali kolonija, mi smo blokirani. Svaka zemlja koja ulazi u Evropsku uniju će to biti jer je pod diktatom njemačkog kapitala koji je najveći. E sada tu je treće pitanje: šta je njemački kapital, je li to uopšte njemački kapital? Ko je vlasnik tog kapitala? Korporacije će uskoro nadrasti same države.

DANI: Pojavljuju se različiti libertirijanci koji zagovaraju neka još veće deregulacije i kažu da se kriza pojavila zbog još uvijek prevelikog udjela države i sada libertarijanci kažu da se sve treba regulisati...

STOJANOV: Oni samo zagovaraju svoje interese i time pomažu postojećem poretku. Ove bivše zemlje socijalizma, bivše Jugoslavije bi trebalo da dođu do pameti, ponovo se organizovati, organizovati svoju razvojnu politiku i industriju. Kome štetiš? Onome kome tržište smanjuješ, Nijemcima, Francuzima, Amerikancima. Ti radiš sad svoju industriju – smanjuješ njegovu. Je li to moguće danas izvesti? Realno govoreći ne, jer bi nas odmah sasjekli u korijenu. A to libertarijanstvo, pa to je samo oblik čežnje za starim vremenima, kada su postojala samo mala i srednja preduzeća. Teorijski kad se gleda, to lijepo izgleda na papiru, ali je stvarnost demantuje. Korporacije će se vremenom oteti sadašnjim, još uvijek moćnim državama i svijet njihove dominacije bit će vrlo ružan svijet u kojem će se do profita dolaziti po bilo kojoj cijeni. Dolazit će vjerovatno do njihovih sukoba. Vjerovatno će imati svoju vojsku, svoju policiju, svoje zastave, svoja obilježja, svoj novac...

DANI: Koja je alternativa takvome svijetu?

STOJANOV: Pošto imate fenomenalnu tehnologiju, koja je kadra proizvesti u izobilju svega što mi želimo, više nego što nam treba, a tržite nemamo, dobijete ono što se nekad govorili: svakom prema potrebama, od svakoga prema mogućnosti. Ili će biti to, ili će biti treći svjetski rat – korporacijski rat, ne državni rat.

DANI: Recite mi, profesore, kako bi mogli iz te perspektive, ekonomske analize gledati sve ono što je nas zadesilo, prije svega rat u bivšoj Jugoslaviji, pa rat u BiH. Kako da kažemo ljudima što im se dogodilo?

STOJANOV: E, vidite paradoksa, imali smo velike firme. Sarajevo je imalo Šipad, Energoinvest, Unis, brojao je pet-šest giganata. I to velikih firmi. To su sve firme kojem su smetale ekspanziji krupnog kapitala. A da bude gore, ideološki su smetale. Prikazivale su projekciju kako društvo može biti humano – i ekonomski efikasno i humano. Jugoslavija je bila višenacionalna država – kao Bosna danas. I integrativni faktor je bio socijalizam. Kada je taj integrativni faktor izvučen, sve se raspalo. Kapital je bio malen – nije bio razvijen da bi on zamijenio ideju socijalizma ka integrativnom faktoru. Jedini faktor koji nas je razdvajao je religija, a nacionalne stranke su nastale upravo na toj bazi u BiH i drugim republikama. Čim imate nacionalne stranke – po definiciji imate sukob, pogotovo ako je društvo siromašno. A onda je došla priča iz Bruxellesa Sloveniji i Hrvatskoj da će im biti lakše kao manjim državama. Oni su naivno ušli u tu priču, jedna po jedna ne shvatajući uopšte gdje ulaze. I danas političari koji trče ne shvataju uopšte da ulaze u ralje kapitala EU. Oni pojma nemaju. Neorganizirana teritorija služi samo kao tržište jeftine radne snage, kao potrošač za kapital. Sve što sam napisao prije trideset godina – sve se ostvarilo do sada. Ako ste pratili u BiH – kada je Dayton potpisan, ja sam bio prvi koji je bio protiv Daytona. Pa kad sam strategiju ekonomskog razvoja radio sa Fikretom Čauševićem i još s nekim kolegama izvana, također sam bio napadnut. A da smo mi to uradili – mi bi bili puno ekonomski jači, snažniji. Čim ste jači, onda lakše ulazite u bilo koji proces jer imate snagu, što ste manje jaki to ste više ovisni. Sad je došlo do ove priče o globalizaciji. Svi trčimo u globalizaciju, a ja kažem ljudi čim tamo uđete, više ne možete izaći. Kako ćete van, ne odlučujete sami. Da ponovim još jednom – ako imate kapital u Austriji, tamo je kamatna stopa 2% – idete u Bosnu gdje je kamata viša, ili je profit viši. Šta se dešava? Poravnanje kroz neko vrijeme i manje razvijena zemlja bude zadovoljna i ide velikim koracima naprijed? U suštini to se nikad u povijesti nije dogodilo. Nema primjera te zemlje. Nema primjera zemlje koja se razvila na taj način – to ne postoji. Slobodno kretanje kapitala – to ne postoji. Ne možete naći takvu zemlju. Živimo u svijetu virtualne ekonomske teorije koja je fenomenalna propaganda.

DANI: Kako povezati to bujanje, pod navodnicima različite nacionalne interese u BiH, tu tendenciju ka raspadu dalje upravo sa tim procesom. Zašto sve ove manje nacionalne elite imaju te separativne interese u tim okvirima. Kako biste Vi to objasnili?

STOJANOV: Ja to kao većina ljudi prepoznajem, čini mi se vrlo jednostavno. Naše političke elite, nisu političke elite, to nisu nikakve elite, to su politički tajkuni. Oni rade pojedinačno, za sebe. Oni ne rade čak za svoj narod. Da rade za svoj narod, oni bi se dogovorili sa ostala dva naroda. Tako njih stavljati u kontekst bilo koje teorije, bilo kojeg međunarodnog iskustva – nije ni potrebno, nije ni moguće, jer ih možete prepoznati kao najobičnije tajkune. Sad njima paše ova situacija. Pad ekonomije razdvaja ljude, a njih ujedinjuje u pljački.

(Vijesti.ba/BH Dani)

Rudan, Cipek, Puhovski, Bagić - mišljenja

SITUACIJU u Bugarskoj za Index su prokomentirali poznata kolumnistica, književnica i društvena kroničarka Vedrana Rudan, ugledni politolog Tihomir Cipek s Fakulteta političkih znanosti u Zagrebu, politički analitičar Žarko Puhovski te profesor s Odsjeka za sociologiju Filozofskog fakulteta u Zagrebu, dr. sc. Dragan Bagić, doc.

Podsjetimo, nakon nasilnih prosvjeda na ulicama Bugarske zbog visoke cijene struje i niskog standarda, premijer je podnio ostavku...

Rudan: Bugarima je svanulo kad im je ugašeno svjetlo, shvatili su da im jedino zapaljena zemlja može ogrijati dušu

"U Bugarskoj je puklo kad je skočila cijena struje. Bugarima je svanulo kad im je ugašeno svjetlo. Multinacionalke drže čitavu zemlju u kandžama, njihova je vlada samo servis strancima koji su Bugarima oteli sve što su imali, sad im polako zatežu konopac oko tankog vrata. I to sve nakon ulaska u EU, da davljenje bude `demokratsko` i `civilizirano`. Sad je Hrvatima koji jedva čekaju da uđemo u EU, nadam se, jasno što nas tamo čeka", prokomentirala je za Index situaciju u Bugarskoj Vedrana Rudan.

Pitali smo Rudan smatra li ovakve prosvjede i izlazak na ulice dobrim rješenjem? "Naravno. To nije `dobro rješenje`, to je jedino moguće rješenje. Što sirotinja u zemljama poput Bugarske, Grčke, Rumunjske i ostalih sirotinjskih EU zemalja može izgubiti? Nemaju krov nad glavom, hrane, budućnosti. Shvatili su da im jedino zapaljena zemlja može ogrijati dušu. Od tople duše se ne živi, ali u modernom kapitalizmu život malog čovjeka pretvoren je u pakao pa je stoga bolje jedan dan živjeti kao lav nego stotinu godina kao ovca. Ili tako nekako. Dugo nisam čitala knjigu `Tako govoraše Mussolini`", kaže Rudan.

"Sanjam da ću dočekati dan kad ćemo hodati ulicama, a na drveću će sa isplaženim jezičinama visjeti naše demokratski izabrane vođe"

A što bi se trebalo dogoditi Hrvatima da se i kod nas ljudi odluče na takav potez, budući da se kod nas prosvjedi uglavnom odvijaju na Facebooku i "iz fotelja"?

"Kod nas se već sve dogodilo. Dogodio se rat koji smo vodili da bi stotinjak razbojnika osiguralo sebe i svoje za idućih stotinu godina. Sve što vrijedi poklonili smo strancima. Ušli smo u NATO da bi naši dečki za pet tisuća kuna mjesečno mogli u Afganistanu ubijajući `teroriste` širiti demokraciju. Čitava je Hrvatska NATO baza. Izgubili smo pravo na školovanje, liječenje, plaću, čist zrak, zdravo mlijeko, čistu vodu. U zlatu plaćamo razbojnike u Katoličkoj crkvi. Krediti u švicarcima pobili su stotinu tisuća građana Hrvatske i sve njihove potomke. Naši su političari cinični, bešćutni manipulatori i kriminalci, sluge svjetskog krupnog kapitala kojima ništa nije sveto. Najmanje životi robova koje deru svakoga dana na drugačiji način. Smanjuju plaće, smanjuju `minuse`, drže nas magarcima koji će postati `odgovorni` i `razumni` tek kad nauče živjeti bez hrane. Sindikate čine likovi koje lopine na vlasti plaćaju sitnom lovom. Pa ipak... Pa ipak... Građanima Hrvatske ne pada na kraj pameti izaći na ulice svih hrvatskih gradova i zapaliti jebenu, malu zemlju za velike lopove", navodi poznata kolumnistica.

"Razumijem građane ove zemlje. Živimo u vremenu kad robovi nemaju nikakve šanse u sudaru sa robovlasnicima, nisu to imali nikad u povijesti. Pa ipak, sanjam da ću dočekati dan kad ćemo hodati ulicama, a na drveću će sa isplaženim jezičinama visjeti naše demokratski izabrane vođe. Ovo je poziv na terorizam? Što je, po meni, terorizam. To je borba za demokraciju drugim sredstvima. Da ne budem crna do kraja, za nas Hrvate ipak ima nade. Šuška se kako će u Vukovaru ovih dana osvanuti šest natpisa na ćirilici. Ako nas ovo ne izvede na cestu ne znam što će. Hrvati mogu i bez struje i bez vode i bez kruha i bez kune ali bez Srba, bez Srba nikako", poručuje za kraj Rudan.

Cipek: Ovo nam mora biti lekcija da se strateške tvrtke od državnog interesa ne smiju prodavati strancima!

"Ono što se danas događa u Bugarskoj zapravo je šok koji je uslijedio nakon ulaska u Europsku uniju. To je ono što čeka i Hrvatsku", bio je prvi komentar na događaje u Bugarskoj uglednog politologa Tihomira Cipeka s Fakulteta političkih znanosti u Zagrebu.

Naime, Cipek naglašava tri bitna faktora koji su pokrenuli događaje u Bugarskoj od kojih je prvi ulazak u Europsku uniju koji nije bio u skladu s obećanjima. Drugi bitan događaj je činjenica da je ta zemlja ispunila sve što se od nje očekivalo u smislu provođenja fiskalne politike i štednje, a koja je naposljetku i dovela do velikog siromaštva.

"Treći bitan faktor koji se posebno odnosi i na nas je da nam ovo mora biti lekcija da se strateške tvrtke od državnog interesa ne smiju prodavati strancima. Jednostavno, ne smiju!", kaže Cipek, dodajući kako je s obzirom na trenutno stanje u Hrvatskoj teško za očekivati ovakve prosvjede jer ih zapravo nema tko ni organizirati, a niti postoji netko tko bi oko sebe okupio kritičnu masu nezadovoljnika.

"Ne treba imati iluzije. SDP i sadašnja koalicija na vlasti provodi iste one mjere i zahtjeve Bruxellesa koje je do jučer slijepo ispunjavala Bugarska"

Cipek tako podsjeća kako u Bugarskoj postoji snažna opozicija u vidu Bugarske socijalističke partije, a takva jedna opozicija u Hrvatskoj ne postoji. Činjenica je da je HDZ oporba koja se konsolidira, kaže Cipek, ali bi i ta stranka provodila jednaki ekonomski program koji provodi i današnja vlada SDP-a, smatra Cipek.

"Ne treba imati iluzije. SDP i sadašnja koalicija na vlasti provodi iste one mjere i zahtjeve Bruxellesa koje je do jučer slijepo ispunjavala Bugarska. A pogledajte gdje ih je to odvelo", kaže Cipek. Na izravno pitanje je li mogući dio odgovora na pitanje o nedostatku većeg socijalnog bunta zapravo u nedostatku prave stranke na političkoj ljevici, Cipek se složio.

"I aktualna vlast i oporba zapravo bi provodili istu ekonomsku politiku štednje. Upravo je ta politika dovela do toga da je konstantna štednja dovela da ljudima u Bugarskoj eruptirala ta nevjerojatna brutalnost i nasilje", zaključio je Cipek.

Puhovski: Jedino što je gore od loše vlade su prostaci na ulicama

"Jedino što je gore od loše vlade su prostaci na ulicama. Zazivanje prosvjeda je pokazalo katastrofalne rezultate u Sloveniji, gdje su ljudi prvo tražili smjenu jednih, pa onda i drugih, zazivali su diktaturu, bez ikakvog cilja. Jednostavno su rekli nećemo ovu vladu, ali nisu znali što žele, da su imali neku ideju i tražili da se to provede tada bi možda bili i uspješno prosvjedi", navodi politički analitičar Žarko Puhovski.

"U Bugarskoj je došlo do nekog elementa koji ih je nagnao na izlaske na ulicu, bila je to cijena struje a koja je bila rezultat prodaje njihove elektre stranom kapitalu pa je vlada optužena za izdaju nacionalnog i socijalnog vrijednosnog sklopa. Ti prosvjedi zbog kojih je pala vlada je nešto što veseli promatrače, novinare ili aktiviste, ali po mom sudu, ja tu ne vidim ništa što bi se na ulici moglo riješiti. To je falsifikat, mnogo više se događa zbog galamljenja što nipošto ne liči na demokraciju. Stvari treba postaviti tako da se nešto mora napraviti na izborima ili da se prihvati nešto što se zove raspravnom demokracijom. Ali ja ne mislim da ulica može rješavati bilo što. Osim na gore. I to se pokazalo, i u Grčkoj, i u Španjolskoj, i u Sloveniji i u SAD-u...", dodaje.

Kako bi Hrvati mogli učiniti nešto za sebe?

"Što sad imamo u Hrvatskoj? Imamo šačicu ljudi koji se nazivaju Occupy Croatia, što prevedeno znači JNA, (okupiraj Hrvatsku kao u devedesetima), ti ljudi ne misle ozbiljno, već prepisuju obrasce iz inozemstva. Po mojem sudu, Hrvati bi se zauzeli za sebe kada bi organizirali ozbiljni štrajk ili prosvjed ali s jasnim ciljem. Ne s ciljem da se sruši Vlada, već s ciljem i s idejama što da Vlada napravi da građanima bude bolje. Mi još nismo imali niti jedan jedini ozbiljni štrajk osim kad bi štrajkali radnici tvrtke u stečaju ili državnih firmi čiji su zaposlenici sigurni. Da vidimo možemo li napraviti nešto što se zove ozbiljni štrajk, da se blokira zajednica, da se blokira društvo i da se ima potpuno jasan cilj? Npr. idealno vrijeme bi bilo uoči preraspodjele u budžetu, znači rebalansa, ali ne tako da se viče `Dolje Vlada`, već da se daju ideje gdje smanjiti, a gdje povećati, dakle jasan cilj...", kaže Puhovski.

"Ovakvi prosvjedi po mom sudu jačaju vladu, a ako je slučajno i slabi dovodi do toga da će na vlast doći tko? Oni koji su bili prije, oni koje nismo htjeli i opet idemo sve ispočetka...", dodaje.

"U Hrvatskoj se skupljaju potpisi za nešto što se zove Referendumski ustanak, što je to? Ljudi ne znaju tko im glavu nosi! U Sloveniji su npr. maknuli gradonačelnika Maribora, pa onda hoće maknuti i sve druge političare, ali kad god nekoga maknete na njegovo će mjesto doći drugi. U ovakvom tipu društva u kakvom živimo i mi i oni, drugo jednostavno nije moguće. Nikakav upravljački sloj se ne može izbjeći pitanje je samo kako postići kontrolu. Kako reagirati na to da premijer jučer mrtav-hladan kaže `Naravno da smanjujemo plaće, nismo mislili ali takvi su ekonomski pokazatelji...` To je rekao kao da je on nekakav analitičar koji sve promatra sa strane a on je zapravo suodgovoran!", naveo je Puhovski.

Bagić: "Bolji život" politička elita teško može samostalno ispuniti u kratkom vremenu

"Vlada pada kad izgubi većinu u parlamentu. Vlada se u demokratskom sustavu ne može srušiti prosvjedima, prosvjedima se samo može prisiliti političke aktere u parlamentu da napuste vladajuću većinu ili da sami odluče odustati od funkcije ako misle da zbog nezadovoljstva građana neće moći provoditi svoju politiku. S obzirom na odnose snaga u hrvatskom parlamentu, ne čini mi se izvjesnim takav scenarij čak i u slučaju vrlo masovnih prosvjeda", kaže dr. sc. Dragan Bagić s Odsjeka za sociologiju Filozofskog fakulteta u Zagrebu.

"Vaninstitucionalno djelovanje je važan element demokracije, ali se ipak ne može smatrati samom biti demokracije. Za demokraciju su važne institucije i procedure unutar institucija. Dapače, u kriznim vremenima je stabilnost institucija posebno važna, jer bez nje nije moguće vođenje dugoročnih reformi. Dobar primjer nestabilnosti možemo vidjeti u Sloveniji, koja se već duži period nalazi u ciklusu političke nestabilnosti, sa vrlo vjerojatnim novim prijevremenim izborima. Vlade koje se smjenjuju u tako kratkim periodima teško mogu ostvariti bilo koji cilj, čak i da su najsposobnije i najdobronamjernije", smatra Bagić.

"Drugo, društva nisu homogena, nego heterogena. U svakom trenutku postoje skupine koje imaju različite interese i posve je razumljivo da se ljudi lakše mobiliziraju oko konkretnih vlastitih interesa nego oko relativno nespecifičnih zahtjeva kao što je `bolji život`. Pogotovo što ostvarivanje `boljeg života` za jedne često može značiti da se to događa na račun drugih, pri čemu ne mislim na odnos između elita i masa nego i na odnose među različitim relativno masovnim skupinama. Za organizaciju masovnih prosvjeda vrlo je važno imati jake organizacije koje organiziraju prosvjede. Za pojavu prosvjeda nije dovoljno nezadovoljstvo nekom odlukom ili situacijom, nego je jako važno da postoji i određena organizacija. Ljudi se jako rijetko okupljaju spontano. Nadalje, vrlo često iza masovnih prosvjeda ipak ne stoje podjednako sve skupine građana nego se neke skupine često predstavljaju kao predstavnici svih", dodaje.

"Valja imati na umu da `osiguranje boljeg života` nije nešto što se rješava jednostavnom administrativnom odlukom ili političkom voljom. Kod ovakvih prosvjeda se stalno zaboravlja da su suvremene političke elite zapravo relativno nemoćne, jer je moć podijeljena između države, privatnih poduzeća, banaka, međunarodnih financijskih institucija, nadnacionalnih organizacija i institucija (npr. EU) itd. Razumljivo je da se građani sa zahtjevima obraćaju političkim elitama, jer je to bit demokracije i politike, ali građani često zaboravljaju da za određenu promjeni nije dovoljna politička volja neke političke elite te da jedan takav zahtjev kao što je `bolji život` politička elita teško može samostalno ispuniti u kratkom vremenu", navodi Bagić.

"Naravno, sve to ne znači da prosvjedi zbog pojedinih konkretnih odluka ili nekom smjeru politike nisu legitimni", zaključio je za kraj

Ништа није решено јужно од Саве

ИНТЕРВЈУ: др ДЕЈВИД КЕНИН, професор Универзитета „Џон Хопкинс” (1)

Није реч само о томе да су Срби незадовољни другима, него су незадовољни и сами собом, каже доскорашњи аналитичар ЦИА

Дејвид Кенин

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – „Балкан сам пратио више него друге области, али не сматрам себе ’специјалистом’: више сам се бавио упоредним анализама”, каже нам на почетку разговора за „Политику” др Дејвид Б. Кенин, који се недавно после 31-годишњег стажа пензионисао као виши аналитичар ЦИА, да би постао хонорарни професор међународних односа на Факултету за напредне међународне студије Универзитета „Џон Хопкинс”. За интервју новинама морао је, по устаљеној процедури, да добије дозволу бившег послодавца, али, каже, око тога „није било проблема”. На угледном универзитету управо држи предавања о Балкану.

Како бисте упоредили данашњи Балкан са оним из деведесетих?

Регион је достигао један степен стабилности, премда је то у овом случају прејака реч, можда је адекватније рећи „равнотежу”. Нико више не покушава да ратује ни с ким, нико се више не осећа толико небезбедним у односу на неког другог да би се доводила у питање регионална безбедност.

С друге стране, по мом мишљењу, јужно од Саве, где је било Османско царство, ништа још није коначно, све је још отворено, иако се засад ништа не мења. У сваком случају, не верујем да је садашња ситуација тамо трајна, верујем да ће бити нових промена, премда се не зна које ће доћи прве.

За она подручја која су била део Аустроугарског царства, све је постављено на своје место, углавном зато што су Срби у Хрватској изгубили рат 1994–1995: победе на бојишту су и даље важне, без обзира на идеолошке изјаве које долазе са Запада.

Изузетак је Војводина, такође некад део Аустроугарске, где је главно питање њене мање или веће аутономије и положаја у Србији, које је веома компликовано и за мене као аутсајдера веома занимљиво за праћење.

Шта је по вама суштина проблема у Војводини?

То је питање у чијим је рукама новац: да ли ресурси остају у Војводини или одлазе у Београд. Војводина има веома плодну земљу, добру инфраструктуру за инвестирање и добру повезаност с централном и источном Европом, становништво је у много бољој економској ситуацији од других Срба... Проблем тамо није у односима између Мађара и Срба, то је минорно питање, у сваком случаје мање од питања односа између самих Срба.

Шта је главни проблем јужно од Саве?

Срби су највећа заједница у том подручју и све док су они и Србија незадовољни ништа није решено. Није реч само о томе да су Срби незадовољни другима, него су незадовољни и сами собом. После векова политичких, друштвених и економских промена још нису успели да стигну дотле да буду срећни са оним што је постигнуто, а то погађа цео регион.

Пажњу привлачи, као веома занимљив феномен – нови идентитет муслимана у Санџаку, подељеном између новонезависне Црне Горе и Србије, који се сада изјашњавају као Бошњаци. Изузетно је важно како ће се та заједница развијати, да ли као верска, секуларна или мешавина ова два модела. То је у сваком случају нова чињеница која ће утицати на ситуацију у региону. Да не помињемо Косово...

Како видите укупно стање демократије у региону?

Демократија, онако како је представља Запад, није само политички систем, већ и идеологија. Зато одговор на ово питање зависи од тога шта се у ствари сматра демократијом, да ли је само форма или унутрашњи садржај свих интеракција у једном друштву. Нема једне дијагнозе за све демократске форме које се развијају у региону.

Усредсредимо се онда на Србију...

Кад је реч о Србији, оно што ми је пало у очи јесте то да после прошлогодишњих избора партије које су желеле да формирају владу нису преговарале толико о политичким и програмским принципима, колико о томе која ће да добије које државно предузеће. То значи да демократија у Србији није само питање система него и шта ко контролише. Данас у Србији имате ситуацију да се министар Вучић бави питањима корупције, док премијер Дачић мора да објашњава природу својих личних контаката. Води се и дебата о томе шта је дозвољено, а шта није у односима политичара с бизнисменима. Оно што гура Вучић – да корупција буде у средишту пажње – није по себи лоша ствар, мада ће закомпликовати односе међу политичарима.

Ствара се ситуација да се свако осврће преко сопственог рамена у дилеми с ким може, а с ким не би смео да разговара. То је, са једне стране, добро јер ствари чини транспарентнијим, али с друге стране показује да још не постоје правила за односе политичких и економских лидера. Политичари у Србији су тако у улози римских конзула који би по престанку мандата одлазили у неко друго место да буду проконзули, јер им је то била гаранција да неће бити ухапшени због онога што су радили док су били на власти.

То је проблем у Србији данас, јер постоји извесна дезоријентисаност у поменутим односима, па је зато важно сагледати каква ће се правила у том погледу формулисати, правила која ће важити за све и која се неће мењати кад год се промени влада, директор неког државног предузећа, или неки олигарх из приватног сектора постане моћнији од неког другог олигарха.

Значи ли то да Србија као држава још није институционално довршена?

Слажем се, институционализације није лака нити је било кад коначно завршена, институције се мењају и у мојој земљи. Питање је, међутим, ко то усмерава, колико је то транспарентно, која врста опозиције се може развити разним променама и како се води дебата о томе. Како се доносе одлуке и колико су оне постојане: да ли су добре и важеће само док су на власти људи који су их донели или постају „институционализоване” и као такве трајни део система.

Како да се то постигне у Србији?

Нема једног пута, то ће бити дуга борба. Суштинско питање јесте да ли ће српски политичари моћи да дођу у фазу да имају поверења у транспарентност; да ли ће себи приуштити могућност да изгубе неке битке, да то сви виде и да они сами то признају, а да при томе задрже самопоуздање да ће у следећој дебати бити победници. Све док се то, као мера поверења у систем, не догоди и све остало ће бити неизвесно. А то није лако постићи.

-----------------------------------------------------------

Шта ће вам НАТО

Србија је изузетак на Балкану по томе што не жели у НАТО. Да ли је, по вашем мишљењу, то у њеном интересу?

Нисам сигуран шта би Србији значио улазак у НАТО. То не би решило питање њене безбедности; ако би имала проблема с неким суседима они би у сваком случају морали да буду решени баш с тим суседима. По мом мишљењу, питање уласка Србије у НАТО је минорно питање, нема великих последица ни у једном ни у другом случају. НАТО је уосталом много мање значајан данас него што је био на крају хладног рата, што је иначе теза која у Вашингтону није популарна.

Сутра: Косово илегално одузето Србији

Милан Мишић

објављено: 10.02.2013

ПОЛИТИКА

Intervju - Mustafa Spahić

MUSTAFA EF. SPAHIĆ

T. C. 13/01/2013 09:36:00

Mustafa Spahić, profesor Gazi Husrev-begove medrese

SARAJEVO - Islamska zajednica u BiH u novembru 2012. godine izabrala je novog reisu-l-ulemu Huseina Kavazovića. Izbor je obavljen na temelju Ustava i normativnih akata Islamske zajednice i tako je izabran 13. reis, nakon što je svoj madat od 19,5 godina okončao reis Mustafa Cerić.

Šta očekuje od novoizabranog reisa Kavazovića, pitanje je koje je Fena postavila Mustafi Spahiću, profesoru Gazi Husrev-begove medrese? 
- Najznačajnija stvar u svemu ovome je što je izvršen izbor reisu-l-uleme. Što nije onemogućena od prethodnog reisa Cerića ustavna blokada Islamske zajednice, odnosno što je onemogućeno rušenje ustavnog poretka IZ-a. Postajala je bojazan da će Cerić svojim manipulacijama uspjeti da ostane i dalje na tom položaju.

Reis Kavazović koji je od 1993. godine bio tuzlanski muftija dolazi s teritorijalno najvećeg muftijstva i on je bio u neprestanim obavezama, poslovima i zadacima. On je što bi rekli Turci "ćališka" - radin, čestit i konkretan čovjek. Ono što očekujem od Kavazovića, za razliku od njegovog prethodnika, jeste da se spusti na zemlju i da živi na zemlji, i da u svom punom kapacitetu, sa svim svojim saradnicima, inicira i participira sve organe i radna tijela
IZ-a. On mora raditi na tome da se IZ vrati sebi, odnosno svom poslanju, zadatku i misiji. Islamska se zajednica za proteklih 20 godina otuđila od svoga poslanja i zadatka. Oni su vodili neku kosmičku politiku s neprestanim blještavilom. To je bilo 20 godina "petardizacije" IZ-a. Ispaljivanje svijetlećih raketa i petardi koje su se veoma brzo gasile, a iza njih je ostajala velika tama.

Dakle, očekujem od novog reisa da se on u punom kapacitetu vrati poslanju IZ-a i da pokuša raditi uime Boga, u korist islama, za dobro muslimana.

Pobrojte bar neke od problema Islamske zajednice u BiH, koje bi hitno morao riješiti novoimenovani reis uz pomoć vrha IZ-a? 
- Ključno pitanje o najvišem formalnom aktu IZ-a je njen novi ustav. Taj ustav sudbinski mora definirati i razlučiti odnose IZ-a u BiH s odnosima islamske zajednice, ponaprije, u Sandžaku i u Hrvatskoj. Jer islamske zajednice u Sandžaku i Hrvatskoj 100 posto implementiraju, učestvuju i odlučuju u životu IZ-a u BiH. Dok IZ u BiH, uključujući i reisu-l-ulemu i Sabor IZ-a ni na koji način ne učestvuje u životu, radu, kadrovskoj politici i sadržaju rada i načinu vođenja islamske zajednice u Hrvatskoj i Sandžaku.

Novi ustav mora riješiti da se ljudi koji rade u islamskoj zajednici u Sandžaku i Hrvatskoj pitaju isto kao i ljudi koji su u Islamskoj zajednici u BiH. U smislu duha vremena treba reorganizirati kompletan način rada IZ-a od službi, organa i radnih tijela. Suštinski IZ sada ne pokriva stručno i kvalifikovano ni vjeronauku u školi. Nemaju jedinstvenog programa i plana rada sedam medresa, niti visokoškolskih ustanova, a već imaju pedagoški fakulteti u Bihaću, Zenici, Novom Pazaru i Fakultet islamskih nauka u Sarajevu. S ovim problemima IZ u BiH nije se suočavao 20 godina. Suština svake politike na svijetu je kadrovska politika i organizacija. Islamska zajednica u BiH nikada nije nominalno imala više uposlenih, a manje stručnih i kvalifikovanih ljudi koji joj trebaju.

Kakav je slučaj sa zakonitim radom Islamske zajednice u BiH, to ste i ranije spominjali? 
- To je pitanje života i smrti. Ima na stotine svršenika medresa i islamskih fakulteta koji nemaju radno mjesto, a u Islamskoj zajednici ne poštujući procedure i zakone upošljavaju ljude honorarno. Najveći problem je u tome što IZ u ovoj godini nosi 20-godišnji balast nagomilanih neriješenih problema, koji su se svijetlećim raketama zaklanjali, a sada su opet izašli navidjelo.

Da podsjetim da je IZ u socijalizmu imao sva institucionalna tijela i obilježja. Imao je prvostepeni sud pri starješinstvima. Imao je drugostepeni sud pri Vrhovnom starješinstvu. Čak je imao i tužilaštva. Islamska zajednica sada od ovoga nema ništa, a sve će to morati obnoviti.

Međutim, najvažnije je ekonomsko pitanje, a iznad svih je pitanje vakufa. Problem je vraćanje imovine IZ-u, a država ne vraća imovinu koju je nacionalizirala i ekspropirala. Postojećom imovinom koja je već na raspolaganju IZ-u ne raspolaže se domaćinski. Tom imovinom uglavnom rukovode neracionalni i nekvalifikovani ljudi. Tu ima mnogo zloupotrebe, samovolje u korištenju vakufske imovine. Zato je ovo najveći izazov za novog reisa da sačuva vakufsku imovinu od uposlenika u Islamskoj zajednici.

Posljednji kvalifikovani čovjek koji je vodio brigu o vakufima bio je sekretar Vakufske direkcije dr. Hazim Muftić u doba vladavine Austrougarske. Vakufsku direkciju uvijek su vodili pravnik ili ekonomist. Od kada je obnovljen rad Vakufske direkcije niti je vodi pravnik, a ni menadžer-ekonomist. Zato vakufska zajednica ne donosi sredstva. Ona je potrošač zekijata. To je u biti zajednica mrtvih straža. S tim nekvalifikovanim ljudima koji su glineni vojnici sve ćemo izgubiti, ako se zajednica ne otvori prema stručnim ljudima i da se odredi da u Vakufskoj direkciji mogu raditi samo najveći ekonomisti, pravnici ili menadžeri koji će donositi sredstva zajednici.

Islamska zajednica za vrijeme reisa Cerića 20 godina se razvijala u jednu stalešku, klerikalnu, svećenićku zajednicu. Nama ne treba islamska zajednica koja je protiv imama i muftija, niti nam treba IZ koji je samo zajednica hodža, muderisa i muftija. Dakle, rukovodstvo IZ-a, Sabor, Mešihat moraju se otvoriti prema struci, javnosti, natjecanju i shvatiti da sila argumenata treba biti najveća sila.

Zahuktala se pa stala gradnja rezidencije reisa u Sarajevu i srcu Baščaršije. Šta mislite hoće li se ogromno betonsko zdanje završiti, s obzirom na to da je potrebno još mnogo miliona maraka? 
- To je monstruozna betonska konstrukcija u starom dijelu grada koja s okolnim objektima nema nikakve veze. Ja to vidim kao toranj crkve izgrađen u Mostaru, koji odudara od svih građevina u Mostaru. Tako i građevina u Sarajevu odudara od čitavog starog grada. Da su ga počeli graditi na Marindvoru, to ne bi niko ni primjetio, ali ovdje stoji kao da nekom prkosi. Kada prolazite kraj ove građevine ona izaziva svakog jetima i fukaru. Kao što je nekada Alija Izetbegović pisao: "Budalastim projektima u suludim vizijama vi nemate pametnog rješenja".

Ipak, mislim da će se ova betonska konstrukcija završiti. Najvjerovatnije donacijom iz Kuvajta ili iz Turske. Mislim da će reis Kavazović kojeg poznajem kao čestitog i pametnog, naći način da se taj objekat uklopi s okolnim građevinama.

Iako ste u dogovoru uoči ovog intervjua rekli da Vam ne postavljam pitanje o novoformiranom Svjetskom kongresu Bošnjaka, koji predvodi bivši reis Cerić, pitam Vas ponovo zašto nećete da govorite o ovome? 
- Meni je 63. godina života i ja u javnom životu bar pokušavam da budem ozbiljan i odgovoran. Da budem intelektualac u smislu neprestanog svjedoka i zagovoravača općeg dobra ili da budem advokat istine. Naspram tog svjetskog bošnjačkog kongresa odgovoriću vam samo na jedan dio pitanja. Da je kojim slučajem dr. Mustafa Cerić uspio ostaviti sebe za reisa, a uložio je sve moguće sile da ostane reis, postavlja se pitanje da li bi bilo svjetskog bošnjačkog kongresa? Garantujem životom da je Cerić ostao reis da tog kongresa ne bi bilo. U najbezazlenijem slučaju taj kongres treba tretirati u okviru civilnog društva i grupnih prava, odnosno kao nevladin sektor, odnosno nevladinu udrugu. Uz to u institucionalnom smislu naspram tog udruženja niko nije obavezan. Mislim da taj kongres ni u kakvom pogledu ne obavezuje Islamsku zajednicu, ni Kulturno društvo „Preporod“, ni Vijeće Kongresa bošnjačkih intelektualaca, a ni društvo „Merhamet“, jer ovo su etablirana tijela sa svojom definiranom ulogom, misijom i zadatkom, a taj kongres ne predstavlja ništa od ovoga što sam nabrojao. Na stotine hiljada takvih udruženja ima i ona nikog ne obavezuju, pa ni kongres ne obavezuje Bošnjake. Oni u svijetu mogu predstavljati sami sebe i nikoga više.

Bosna i Hercegovina nezaustavljivo juri u novu recesiju. Sve više građana živi u siromaštvu. S druge strane političari žive na visokoj nozi. Ne ulazeći u to kako su političari došli do bogatstva, kako Vi kao religiozan čovjek i teolog gledate na određenost političke elite naspram naroda? 
- Krenuću s idejnom situacijom počevši od mene. Da sam imovinu stekao na najregularniji i na najhalalniji način ne možete se osjećati dobro ako je pored vas gola sirotinja. Božijim imperativom u imovini imućnih ima hak sirotinje, bijednika, putnika, nezbrinutih, prosjaka, jetima, djece, siročadi i svih onih kategorija koje su bilo intelektualnim ili duhovnim spriječeni da sebi osiguraju sredstva za život. Ili ako imaju sve kapacitete, a nemaju uvjete da rade.

Kada klasne suprotnosti postanu ekstremne one u društvu dovode do klasnih sukoba, kod nas će dovesti do socijalnih nemira. Iako su političari najodgovorniji za teško ekonomsko stanje nije sve do njih. Ovo je Marksovim riječima kazano prvobitna akumulacija kapitala u BiH, jer ova zemlja u doba Austrougarske i u doba kraljevine nije nikada živjela dovoljan period da se iz feudalizma pređe u kapitalizam. S jedne strane se razvijaju kapitalisti i milioneri, a s druge strane država BiH preko visokih poreza opet ne može riješiti socijalne probleme. Postavlja se pitanje kako u Bosni i Hercegovini donijeti svojinski ili imovinski ustav? Zna se što je svačije, nije ničije. Kako se boriti u kapitalističkoj utakmici i u velikoj konkurenciji, a da s druge strane narod ne bude na prosjačkom štapu. Kada imate situaciju da je u entitetu Republika Srpska veći broj penzionera nego zaposlenih. Tako je slično i u Federaciji BiH. Od koga ćete porez uzimati. U racionalnim kategorijama je rečeno: Da se ne bi umorili, četvorica radnika mogu nositi na leđima samo jednog penzionera. To vam je isto kada nosite mrtvaca. Da ne bude nikome teško moraju ga najmanje četvorica nositi. Isti slučaj je odnos zaposlenih i penzionera.

Država "oguli kožu" porezima u ono malo privrede što radi i tako ih tjera u ambis. Da li se slažete s ovom činjenicom? 
- I Vi da ste u vlasti isto biste se ponašali. Država može uzeti samo od onog koji ima. To je taj samoubilački ples smrti u kome se BiH ponaša kao Grčka. Sve će biti veći pritisak na ove koje treba ustvari podsticati umjesto da im se povećavaju porezi. Kako će onda proizvodnja dobiti zamah. Pošto se to neće dogoditi sve će biti veće opterećenje na one firme koje su još efikasne u svom privređivanju. Provedene su ankete i na stotine hiljada mladih u BiH koji studiraju zna se gdje bi voljeli raditi u BH Telecomu, BH pošti, Elektroprivredi i bankama. U nas se može obrađivati zemlja, a to niko ne čini. Nastranu sve teškoće mi nemamo vizije zemlje. Ne doživljavamo zemlju kao kolektivnu majku. Ne može BiH nikada biti nova silikonska dolina. Ona može biti silikonska dolina po svojim prirodnim ljepotama, po vodi, turizmu, stočarstvu i poljoprivredi. Oni koji su nezaposleni, a mogu obrađivati zemlju i takvih ima najmanje 100 hiljada u BiH, glume ohole siromahe. BiH će biti kao i Srbija. Oni imaju Beograd koji se razvija kao minotaurus i upija svu unutrašnju Srbiju u sebe. Sada Beograd ima tri miliona stanovnika. Znate li vi da ovaj broj stanovnika može živjeti u gradu čija država broji najmanje 100 miliona stanovnika? Šta će se tek nama desiti kada Sarajevo bude četvrtina Bosne i Hercegovine?
Nemamo fundamentalnih, planskih ili programskih zahvata.

Evropska unija je osnovana kao zajednica uglja i čelika, ali nije se mogla stabilizirati dok nije riješila kompletno pitanje poljoprivrede. Doprinosi država EU i fondovi veći su od svih doprinosa i fondova koji se izdvajaju za njihove vojske.

Kada postignemo da poljoprivrednik-seljak postane domaćin i da ne mora ni sekunde misliti šta će biti s njegovim poljoprivrednim proizvodima i kada bude imao osigurano tržište, otkupnu cijenu tada će i ostati na selu. Neće bježati u grad, a grad će imati sugurnu ishranu. Kod nas je već gotovo postignuto da poljoprivrednici imaju iste uvjete za život kao i u gradu. Od struje, vode i puteva, ali ljudi sa sela i pored toga hoće da žive u gradu.

Stranka demokratske akcije kao vodeća u Bošnjaka ima dilemu da li da se održi redovni kongres na proljeće ili da se to prolongira poslije općih izbora 2014. godine. Šta mislite o ovoj polarizaciji u stranci koja se dijeli na simpatizere Bakira Izetbegovića i Sulejmana Tihića, a SDA je jedina stranka od svih u BiH na vrijeme održavala kongrese? 

- Ne bih to tumačio kao prevlast Bakira ili Sulejmana. Ovdje se radi o mnogo većoj vrijednosti a to je može li SDA u svome imenu opravdati da je Stranka demokratske akcije ako ne održi kongres. Ukoliko SDA ne održi kongres kada je to potrebno, onda će ona sama iz sebe generirati krizu i vanredno stanje. Takva situacija ne može biti u BiH dok je ovdje NATO i visoki predstavnik. Ako bi održali konveciju stranke umjesto kongresa pod izgovorom da je u aprilu popis stanovništva, ali im je otpao. Popisa stnovništva nema prije jeseni. Ovo je, ustvari, izričit pokušaj da se odgađanjem kongresa jednom političkom vještačkom infuzijom Tihić i ne samo on, održe na vlasti. Zna se ako ode Tihić odoše svi koji su s njim bili u vlasti ove četiri godine. Znaju da bi ih konvecija mogla ostaviti i zato je prizivaju. Kada se održi kongres opet oni svi mogu i ostati, ali moraju proći provjeru. Šta je suština. Svaka vlast koja valja mora biti ograničena, kontrolirana, provjeravana i nadzirana. Izbori su najveća provjera jedne vlasti. Kako je možete provjeriti ako u političkim strankama nema demokratije.

Konačno demokratija nije vladavina većine niti zaštita manjine već provođenje procedure. SDA u skladu sa svojim statutom treba da provede proceduru. Mene ovdje u personalnom smislu ne interesuju ni Tihić ni Izetbegović, mene interesuje proces. Ukoliko se ne održe izbori u stranci u nazivu SDA ne može više ostati dio imena demokratija. Srednji dio imena stranke krasi je već 22 godine kao jedinu demokratsku stranku u Bosni i Hercegovini. Ne samo u nazivu već i sadržaju i SDA od toga nije odstupala pogotovo dok je Alija Izetbegović bio živ.

Milorad Dodik najavljuje hapšenja građana BiH koji su glasali na općinskim izborima u Srebrenici. Neko je primijetio da ga ove Dodikove namjere podsjećaju na suđenje „Mladim muslimanima“. Kakav je Vaš stav? 
- Svojevremeno je šah reza Muhamed Pehlevi zaprijetio imamu Homeiniu u Iranu. Rekao mu je: „I moj otac Šah je uhapsio tvog oca“. Homeini mu je odgovorio: „Tvoje su noge kratke za čizme tvoga oca“! Dodik ima kratke noge za hapšenje. On se suočava sam sa sobom. Podsjećam na riječi Srđe Popovića koji kaže da u srpskom narodu nema niko ko može glumiti taku javnu otvorenu i nepobitnu budalu, koju glumi Dodik. To znači da više ni u Srbiji, a ni Srbima u BiH ne pada naum da negiraju genocid u BiH i u Srebrenici, jer su svjesni šta se dogodilo. Jedino je ostao Dodik da ljudima tvrdi da nije bilo genocida.

Promijenjena je paradigma i Dodik i svi "dodici" na svijetu, to su ljudi koji su kao ona baja koja svijetli u noći i udari vam u čelo. Svijetli vama, a ne vidi sebi i tako se udari i razbije. Dodikove mantre i prijetnje i očuvanje Republike Srpske, to je roba koju više niko u Srbiji ne treba. Ta je roba trebala dokazanom demokrati Borisu Tadiću koji za Srbe nije bio Srbin s dna kace.

Što se tiče nove postave vlasti u Srbiji od Tomislava Nikolića, Aleksadra Vučića i Ivice Dačića oni u sebi imaju srpskog nacionalizma toliko, ne samo za Srbe u Srbiji, već i za Srbe na Kosovu i za Srbe u BiH. Oni ne znaju šta će sa svojim ogromnim količinama nacionalizma, pa su njima Dodikov nacionalizam i njegovi ispadi preko glave i oni na to ne nasjedaju.

Dodik umjesto hapšenja Emira Suljagića i ostalih momaka koji brane Srebrenicu treba čuvati sebe od ove Vučićeve policijske akcije. Ukoliko se Dodik spasi i ne bude pravio društvo uhapšenom Miroslavu Miškoviću, on će stvarno biti genijalac. Ako ima neko ko je uništio RS, a to nije Amerika niti zapadna Evropa, RS uništio je Milorad Dodik. Prodao je Telekom i pare potrošio. Prodao je rafinerije nafte i ulja i sada prodaje Elektroprivredu. Šta sada može ponuditi Srbima osim prijetnji za hapšenje Suljagića. Da to i uradi to bi bila farsa. Da hoće mene uhapsiti. Dodik time ubrzava svoj kraj. On je već sveden na svoju mjeru, a to je mjera postkomunistička, nacionalizmom zaogrnuti kriminalac. Dodik neće otići s vlasti kao srpski svetac ili žrtva ili čuvar RS-a. Njega će Srbi u RS-u uhapsiti i tretirati ga kao kriminalca koji je opljačkao taj dio BiH, zaključio je Mustafa Spahić.



(Vijesti.ba/Fena)