Код нас се феномен имитације није задржао у области забаве већ се проширио и на остале делове друштва, нарочито на политику
Аутор: Горан Марковићсубота, 15.10.2016. у 09:15
Најкраћа дефиниција мелодраме гласи: осујећена љубавна веза. Ово љубавнане односи се само на мушко-женске односе, већ и на друге емотивне релације – мајке и ћерке, браће и сестара, деце, пријатеља и слично. Оно што је, међутим, код мелодраме занимљиво јесте да она, поред тога што натерује сузе на очи, најбоље од свих жанрова анализира друштво. У поремећеним, ускраћеним односима људи који се воле најбоље се осликавају проблеми које поједина друштвена устројства доносе са собом.
Један од највећих мајстора мелодраме Даглас Сирк у својим филмовима можда је понајбоље осликао Америку педесетих година, земљу у снажном економском узлету, али социјално и расно сасвим подељену, с великим ломовима унутар породице. И, збиља, када данас погледате „Имитацију живота”, сасвим вам је јасно како је та земља изгледала онда. Велике куће с уредно покошеним травњацима, огромни аутомобили и весели расни пси декор су за наоко срећан живот који је, међутим, такав само споља.
У том филму главни лик, који тумачи Лана Тарнер, због каријере глумице занемарује ћерку, па због тога за кућну помоћницу узима црнкињу, која временом постаје део њене породице. Обема женама, међутим, проблеме стварају њихове ћерке. Једна се заљубљује у мајчиног момка, а друга, црнкињино дете, због свог необично светлог тена покушава да се представи као белкиња и одриче се сопствене мајке.
Сирк развија све болне теме у вези с америчким друштвом тог доба, сабране у самом наслову дела. Сви ликови, на неки начин, имитирају живот; све је саздано на лажи. Имитација, на тај начин, постаје парадигма америчког начина живота, па ова срцепарајућа мелодрама представља једну од најјачих критика Америке насталих у за уметнике веома опасном времену Макартијевог лова на вештице.
Имитација, као вештина, везана је углавном за естраду и нема, сматра се, уметничку тежину. На студијама глуме она се користи као фаза у овладавању изградњом лика, али само као помагало. Глумци имитатори по дефиницији спадају у оне мање вредне. По Платону, мимезиста (од Mimesis – подражавање и одражавање), особа која имитира друге, „најгора је од своје врсте, јер је она нико, обична маска и лицемер”.
Код нас се феномен имитације није задржао у области забаве, већ се проширио и на остале делове друштва, нарочито на политику. У време Милошевића, многи његови обожаваоци, следбеници и, нарочито, полтрони, до детаља су подражавали његов начин понашања, говор тела, интонацију. Понеки су чак почели и да личе на њега, носили исту гардеробу, чешљали се као он, пили иста пића. Некима је то ишло лакше, а неки су у имитацији вође испадали прилично смешни.
У Ђинђићево време, то се наставило. Само што је Зоран био филозоф, с прилично богатим речником и специфичним начином изражавања. Због тога су се његови епигони ограничавали само на подражавање боје његовог гласа и посебну метрику његовог говора. Мислили су да је довољно да говоре као он, а да ће мудрост доћи сама по себи. То је, наравно, била илузија, па је после убиства овог великог човека од Демократске странке остала само љуштура која се убрзо распала као да је била од паучине.
У садашњем времену вештина имитирања постала је услов опстанка. Пошто је постало јасно да је у Србији за голо преживљавање неопходно постати део владајуће странке, њено целокупно чланство, на више или мање успешан начин, почело је да имитира свога вођу. Поред обавезних излива дивљења према њему, пажљиво се цитирају његове мисли, с акцентом да имитатор о свему томе нема свој став, него да је за све довољан Вучићев. Разна пренемагања његових сарадника, која за тему имају само непогрешивост вође, постају до те мере провидна и отужна да изазивају само супротан ефекат од жељеног.
Посебну причу преставља вођа нације. Ту је реч, рекао бих, о имитацији самог себе. Он, који је већ прошао једну имитаторску школу и полагао дипломски на тему „Мој идол Војислав Шешељ”, окренуо се за 180 степени и решио да постане неко други, сасвим различит од оног Александра Вучића из времена кад је бити радикал значило држати нож у зубима. Сад је преко ноћи требало да постане јагње. Али, како да то постигне без дана глумачке школе?
Уз помоћ маркетиншке агенције, којој је посао да било кога доведе на власт, он је измислио нови лик борца за демократију, толеранцију и остале европске вредности. Али, оно што му је недостајало, а потребно је сваком глумцу кад се уживљава у нови лик, била је биографија личности у коју је требало ускочити. Ту је пред собом имао празан лист папира. Онда је посегнуо за брзим решењем – имитацијом. Почео је да имитира новог Вучића, измишљеног.
Испоставило се да се тај нови лик прилично свидео народним масама. Ношен првим успесима, он је у бескрајним наступима у медијима почео да верује у личност коју је имитирао. Полако је почела да се губи разлика између оригинала и копије, све је постало имитација живота. Осим наших јадних судбина, наравно. Ту је реч о сасвим другом драмском жанру.
Редитељ
