Како је предвиђено да ће светска популација до средине века нарасти на 9,7 милијарди људи, а сада три милиона деце годишње умире од последица неухрањености, једно од најважнијих питања глобалне политике данас је како обезбедити храну за толики број становника.
Белгијски професор Оливије де Шутер, специјални известилац Уједињених нација за право на храну, у интервјуу за „Политику” открива да су земље Јужне Америке за сад предузеле најадекватније политичке и правне мере у циљу решења овог проблема, далеко предњачећи пред остатком света кад је реч о остваривању права на храну.
Те су мере, тврди Де Шутер, од изузетног значаја, јер су глад и неухрањеност пре свега питање политичке воље и одговорности владајућих структура и политичко-правног система. Економски раст сам по себи није никакво решење уколико није повезан са равноправнијом расподелом добара.
Колико људи на свету у овом тренутку гладује?
Организација за храну и пољопривреду (ФАО) проценила је да је у периоду 2011–13. свака осма особа у свету – око 842 милиона људи – патило од хроничне глади и није имало довољно хране да би водили активан живот. Ова статистика ипак озбиљно потцењује проблем глади, јер је заснована на потребама одрасле особе која води седећи, пасиван начин живота, док већина сиромашних у земљама у развоју обавља физички захтевне послове. Осим тога, заснована је и на процени потреба на нивоу домаћинстава и стога не узима у обзир проблем неправедне дистрибуције унутар самог домаћинства – на пример, дискриминацију над женама и девојчицама у многим земљама јужне Азије.
Неухрањеност, то јест недостатак уноса калорија, није једини проблем. Мањак витамина и минерала подједнако је забрињавајући. Више од 100 милиона деце у свету има недостатак витамина А, док је око две милијарде људи анемично и пати од озбиљног недостатка гвожђа. Уколико се трудница налази у таквом стању, то значи да ће дете бити озбиљно ометено у физичком и менталном развоју. Не заваравајмо се, упркос томе што је проценат гладних људи смањен са 20 одсто светске популације на данашњих 13 одсто, проблем глади и неухрањености је огроман и захтева снажну политичку акцију.
Који су главни узроци што толики број људи нема адекватну исхрану?
Проблем глади не треба посматрати као једноставан проблем доступности хране. Не постоје једноставна решења: повећање доступности нето калорија по становнику путем повећања производње не гарантује смањење глади; нити је економски раст сам по себи решење уколико није повезан са равноправнијом расподелом. Земље које су направиле суштинске кораке у борби против глади нису нужно богатије од осталих. Али оне су као приоритет свих ресорних политика поставиле смањење глади и неухрањености и ради њиховог елиминисања примењују озбиљне вишегодишње стратегије. Политичка воља је кључна.
Постоји ли униформни систем који би требало да буде изграђен у свим деловима света како би светско становништво било спасено од глади?
Не постоји једноставан образац најбоље праксе који би све земље требало да следе. Право на храну је људско право, признато од стране међународног права, које штити право свих људи да се достојанствено прехране, или тако што ће сами производити храну или тако што ће је купити. Свакако, снага приступа права на храну је у његовој укорењености у домаћим процесима и његовој способности да укаже на одређене изазове прехрамбене безбедности у појединачним земљама.
Неколико земаља, посебно у Јужној Америци, предузело је правне и политичке кораке који ће утрти пут реализовању права на храну. На пример, законски оквир права на храну усвојен је у Аргентини, Гватемали, Еквадору, Бразилу, Венецуели, Колумбији, Никарагви и Хондурасу. Реализација је повремено била неадекватна, као што и усвајање таквог правног и политичког оквира није магични лек за све. Али, с обзиром на то да су глад и неухрањеност примарно проблем политичке одговорности, ово је значајан корак.
Шта најчешће изазива смањење залиха хране и неравнотежу између понуде и потражње на међународном тржишту? Да ли су прехрамбене компаније одговорне за повећање цене хране?
Главна претња стабилности цена хране је шпекулисање прехрамбеним производима и стога је то и претња прехрамбеној безбедности и остварењу права на храну широм земаља у развоју. Шпекулација се спроводи на различите начине. На физичким тржиштима један од типова шпекулације дешава се када трговци складиште храну одлагањем продаје или убрзавањем куповине, чиме стварају вештачку оскудицу. Ово може да доведе до значајног пораста цене хране под одређеним условима – посебно тамо где над дистрибутивним каналима доминира мали број актера, или тамо се где одређена роба производи само у малом броју земаља.
Други тип шпекулације дешава се на тржишту финансијских деривата.
Шпекулације на ова два тржишта су у узајамном дејству направиле пустош онима који су зависили од поштених и стабилних цена како би зарадили за живот или имали довољно хране на својој трпези.
објављено: 23.12.2013.
