Како је Зоран Петров живот на Западу заменио производњом здраве хране на првој биодинамичкој фарми у селу Велико Средиште код Вршца. – Има ли Србија шансу да опорави пољопривреду
Повратак на село почео куповином крава расе буша
Храна постаје најважнија за човечанство и претпоставља се да ће врло брзо доћи време када ће се људи делити и по томе ко шта једе. Данас када се и много богатије земље од наше тешко одупиру притиску великих светских произвођача генетски модификованог семена и хране, надомак Вршца, на око 40 хектара, Зоран Петров развија једно огледно имање на коме се производи биодинамичка храна. И није то никаква новина на просторима Србије, тако се земља обрађивала вековима. На имањима која су била самодовољна, сваштарска (производило се од свега помало, али довољно за домаћинство), без пестицида, са старим сортама семена и стоке. Биодинамичка пољопривреда развијена је у целом свету, а у Европи по производњи предњаче Немачка, Швајцарска и Француска, са имањима која здравом храном снабдевају до 300 људи.
– У Србију сам се са породицом из Норвешке вратио 2007. године, јер смо хтели да производимо храну за своју децу. Испоставило се да човек није острво за себе, па се наша првобитна намера претворила у нешто више. Данас производимо и за друге, за сада још не много, али у складу са веома строгим међународним стандардом „Деметар”, који контролише биодинамичку производњу, полако се развија наше имање које би, надам се, требало у будућности да постане пример по коме бисмо имали много таквих произвођача у Србији – почиње причу за „Политику” Зоран Петров, произвођач биодинамичке хране, који је осим у Норвешкој живео и у Швајцарској, Шведској и Аустралији где је завршио студије кинеске традиоционалне медицине.
Повратак на село почео је куповином четири краве и бика расе тиграста буша која је на нашим просторима опстајала одувек. Уследила је потрага за земљом, па куповина имања од 40 хектара у атару села Велико Средиште код Вршца.
– Главна производња је на једном великом имању од 25 хектара, где производимо и храну за стоку. Ту осим крава и свиња расе мангулица имамо и све врсте перади, кокошке, ћурке, морке, фазане. Цела пољопривреда којом се бавим ослања се на старе расе које су издржале тест времена поред нас. Наше имање требало би да буде показно, како би то могло да се ради у Србији. Таква сваштарска имања код нас су постојала некада давно, која су у свету данас врло бројна. Није ово никаква новост, одрасли смо уз овакву пољопривреду и газдинства на којима је било свега помало за једну породицу. Данас је другачије. Тражи се само јефтина храна која нам је донела све невоље, а највише болести, а то показују и званичне статистике. То је неодрживо – прича Петров и додаје да се свет мења и људи постају свесни да ствари измичу контроли и све више им је битно шта једу и чиме хране своју децу.
Зоран Петров
Биодинамичка пољопривреда је, у ствари, производња какву су практиковали наши преци генерацијама. Она је данас само обогаћена новим знањима, али њена основна карактеристика јесте да имање, колико год је то могуће, буде самодовољно. Тешко је достићи идеалне услове и у потпуности затворити круг, али најважније је да нема употребе хемије и пестицида. Ова врста пољопривреде не може да се ради „по директиви“, мора човек да то осети и жели. Свако имање је јединствено и постоји слобода да се на њему ради по своме. На овим њивама расте и коров, јер је и он важан за имање.
Петров је, каже, нашао снагу у старим сортама. Оне имају и укус и животне снаге неопходне за складан психофизички развој. Сматра да је ненормално да човек данас парадајз, краставце, банане, цитрусе једе 12 месеци. Због тога и наше тело губи ритам. А како је и живот ритам, лако је закључити куда нас то води.
– Планирамо да направимо самоодрживо имање и развијамо герилску пољопривреду са произвођачима који ће се наслањати на нас. Дешава се да људи продају станове у градовима и иду на село. Међутим, неприпремљени су и онда потроше новац врло брзо, јер им и сељаци скупо наплаћују своје услуге. Да се не би догодило да пропадају, желимо да онима који намеравају да се баве пољопривредом пружимо могућност да дођу код нас на неколико месеци и да провере да ли је то за њих. Ако се покаже да им одговара, онда можемо и да им помогнемо. Мања имања могла би на овај начин да се удружују широм Србије.
Петров каже да је Србија златни рудник, да живимо у богатству, а не видимо сву разноврсност биљака и животиња око нас, земљу која и даље није загађена.
– На сва обећања у вези са ЕУ мој комшија сељак каже „где си видео да газда од бедника прави газду“, али ми то још нисмо разумели. Нико нам ништа неће дати, а са мало труда сами много можемо да створимо у својој земљи. Не могу да променим свет, али могу да мењам све на мом имању. Могу да бирам да ли ће се моја деца хранити здраво или ће бити килава од нездраве хране – закључује наш саговорник.
ГМО у тањиру
– Чини ми се да се у Србији све чини да се онемогући развој органске производње хране, а то је све под јаким утицајем компанија које се баве или промовишу ГМО. Данас и у земљама које су против ГМО на тањиру имате ГМО. Сваки производ који у себи има кукурузни сируп или рецимо сојин лецитин, тврдим са великом вероватноћом, јесте ГМ производ. Највише ме забрињава што су данас у Србији највећи заговорници увођења ГМО људи који су чак и у структурама власти и на неки начин су повезани са компанијама које производе ГМО. У Словенији, на пример, министар пољопривреде има за саветника за органску производњу човека који се бави органском производњом.
Здраво млеко
Када смо хтели да проверимо квалитет млека наших буша обратили смо се Катедри за биодинамичку пољопривреду Универзитета у Каселу, у Немачкој. Када смо се договарали око доношења узорка они су нас најпре упозорили да дођемо колима, а не авионом, због зрачења. Тако смо и учинили. Ујутро смо помузли краву и са два литра млека кренули за Касел. Урађене су три анализе, али оно што је нама остало најупечатљивије јесте то да је особа која је контролисала квалитет својој ћерки од три године дала млеко наше буше, и то пресно, да попије. Рекла нам је касније да је такав квалитет млека (а крава је само јела сено, јер је био децембар) имала прилике да сретне само на још неколико фарми у Немачкој. Ми сада завршавамо малу млекару и имаћемо јогурт и мање количине сира.
Охрабрити сељаке да држе стоку
Статистика показује да је у земљама у којима је број трактора по хектару мањи – већа стопа криминала, дакле, мање је сељака који раде. За пољопривреду је својствена солидарност. У биодинамичкој производњи та солидарност је још више изражена. Желимо да охрабримо сељаке да поново држе стоку. А зашто то не би урадила и држава. Ако се у Србији, на пример, попије милион литара млека годишње, зашто не кажу треба нам толико, гарантујемо да ћемо откупити. Треба нам милион тона говедине, свињетине. Тако би то требало да ради држава, ако нам је пољопривреда, како кажу, стратешка грана. Ако ствари поставимо тако, потребни су нам и ИМТ и ИМР да покренемо и домаћу индустрију пољопривредне механизације, а не да пунимо туђе буџете куповином механизације у иностранству.
објављено: 09.06.2015.-ПОЛИТИКА
