Од нашег сталног дописника
Вашингтон – „Балкан сам пратио више него друге области, али не сматрам себе ’специјалистом’: више сам се бавио упоредним анализама”, каже нам на почетку разговора за „Политику” др Дејвид Б. Кенин, који се недавно после 31-годишњег стажа пензионисао као виши аналитичар ЦИА, да би постао хонорарни професор међународних односа на Факултету за напредне међународне студије Универзитета „Џон Хопкинс”. За интервју новинама морао је, по устаљеној процедури, да добије дозволу бившег послодавца, али, каже, око тога „није било проблема”. На угледном универзитету управо држи предавања о Балкану.
Како бисте упоредили данашњи Балкан са оним из деведесетих?
Регион је достигао један степен стабилности, премда је то у овом случају прејака реч, можда је адекватније рећи „равнотежу”. Нико више не покушава да ратује ни с ким, нико се више не осећа толико небезбедним у односу на неког другог да би се доводила у питање регионална безбедност.
С друге стране, по мом мишљењу, јужно од Саве, где је било Османско царство, ништа још није коначно, све је још отворено, иако се засад ништа не мења. У сваком случају, не верујем да је садашња ситуација тамо трајна, верујем да ће бити нових промена, премда се не зна које ће доћи прве.
За она подручја која су била део Аустроугарског царства, све је постављено на своје место, углавном зато што су Срби у Хрватској изгубили рат 1994–1995: победе на бојишту су и даље важне, без обзира на идеолошке изјаве које долазе са Запада.
Изузетак је Војводина, такође некад део Аустроугарске, где је главно питање њене мање или веће аутономије и положаја у Србији, које је веома компликовано и за мене као аутсајдера веома занимљиво за праћење.
Шта је по вама суштина проблема у Војводини?
То је питање у чијим је рукама новац: да ли ресурси остају у Војводини или одлазе у Београд. Војводина има веома плодну земљу, добру инфраструктуру за инвестирање и добру повезаност с централном и источном Европом, становништво је у много бољој економској ситуацији од других Срба... Проблем тамо није у односима између Мађара и Срба, то је минорно питање, у сваком случаје мање од питања односа између самих Срба.
Шта је главни проблем јужно од Саве?
Срби су највећа заједница у том подручју и све док су они и Србија незадовољни ништа није решено. Није реч само о томе да су Срби незадовољни другима, него су незадовољни и сами собом. После векова политичких, друштвених и економских промена још нису успели да стигну дотле да буду срећни са оним што је постигнуто, а то погађа цео регион.
Пажњу привлачи, као веома занимљив феномен – нови идентитет муслимана у Санџаку, подељеном између новонезависне Црне Горе и Србије, који се сада изјашњавају као Бошњаци. Изузетно је важно како ће се та заједница развијати, да ли као верска, секуларна или мешавина ова два модела. То је у сваком случају нова чињеница која ће утицати на ситуацију у региону. Да не помињемо Косово...
Како видите укупно стање демократије у региону?
Демократија, онако како је представља Запад, није само политички систем, већ и идеологија. Зато одговор на ово питање зависи од тога шта се у ствари сматра демократијом, да ли је само форма или унутрашњи садржај свих интеракција у једном друштву. Нема једне дијагнозе за све демократске форме које се развијају у региону.
Усредсредимо се онда на Србију...
Кад је реч о Србији, оно што ми је пало у очи јесте то да после прошлогодишњих избора партије које су желеле да формирају владу нису преговарале толико о политичким и програмским принципима, колико о томе која ће да добије које државно предузеће. То значи да демократија у Србији није само питање система него и шта ко контролише. Данас у Србији имате ситуацију да се министар Вучић бави питањима корупције, док премијер Дачић мора да објашњава природу својих личних контаката. Води се и дебата о томе шта је дозвољено, а шта није у односима политичара с бизнисменима. Оно што гура Вучић – да корупција буде у средишту пажње – није по себи лоша ствар, мада ће закомпликовати односе међу политичарима.
Ствара се ситуација да се свако осврће преко сопственог рамена у дилеми с ким може, а с ким не би смео да разговара. То је, са једне стране, добро јер ствари чини транспарентнијим, али с друге стране показује да још не постоје правила за односе политичких и економских лидера. Политичари у Србији су тако у улози римских конзула који би по престанку мандата одлазили у неко друго место да буду проконзули, јер им је то била гаранција да неће бити ухапшени због онога што су радили док су били на власти.
То је проблем у Србији данас, јер постоји извесна дезоријентисаност у поменутим односима, па је зато важно сагледати каква ће се правила у том погледу формулисати, правила која ће важити за све и која се неће мењати кад год се промени влада, директор неког државног предузећа, или неки олигарх из приватног сектора постане моћнији од неког другог олигарха.
Значи ли то да Србија као држава још није институционално довршена?
Слажем се, институционализације није лака нити је било кад коначно завршена, институције се мењају и у мојој земљи. Питање је, међутим, ко то усмерава, колико је то транспарентно, која врста опозиције се може развити разним променама и како се води дебата о томе. Како се доносе одлуке и колико су оне постојане: да ли су добре и важеће само док су на власти људи који су их донели или постају „институционализоване” и као такве трајни део система.
Како да се то постигне у Србији?
Нема једног пута, то ће бити дуга борба. Суштинско питање јесте да ли ће српски политичари моћи да дођу у фазу да имају поверења у транспарентност; да ли ће себи приуштити могућност да изгубе неке битке, да то сви виде и да они сами то признају, а да при томе задрже самопоуздање да ће у следећој дебати бити победници. Све док се то, као мера поверења у систем, не догоди и све остало ће бити неизвесно. А то није лако постићи.
-----------------------------------------------------------
Шта ће вам НАТО
Србија је изузетак на Балкану по томе што не жели у НАТО. Да ли је, по вашем мишљењу, то у њеном интересу?
Нисам сигуран шта би Србији значио улазак у НАТО. То не би решило питање њене безбедности; ако би имала проблема с неким суседима они би у сваком случају морали да буду решени баш с тим суседима. По мом мишљењу, питање уласка Србије у НАТО је минорно питање, нема великих последица ни у једном ни у другом случају. НАТО је уосталом много мање значајан данас него што је био на крају хладног рата, што је иначе теза која у Вашингтону није популарна.
Сутра: Косово илегално одузето Србији
