Имитација живота

ПОГЛЕДИ

Код нас се феномен имитације није задржао у области забаве већ се проширио и на остале делове друштва, нарочито на политику

Аутор: Горан Марковићсубота, 15.10.2016. у 09:15

Најкраћа дефиниција мелодраме гласи: осујећена љубавна веза. Ово љубавнане односи се само на мушко-женске односе, већ и на друге емотивне релације – мајке и ћерке, браће и сестара, деце, пријатеља и слично. Оно што је, међутим, код мелодраме занимљиво јесте да она, поред тога што натерује сузе на очи, најбоље од свих жанрова анализира друштво. У поремећеним, ускраћеним односима људи који се воле најбоље се осликавају проблеми које поједина друштвена устројства доносе са собом.

Један од највећих мајстора мелодраме Даглас Сирк у својим филмовима можда је понајбоље осликао Америку педесетих година, земљу у снажном економском узлету, али социјално и расно сасвим подељену, с великим ломовима унутар породице. И, збиља, када данас погледате „Имитацију живота”, сасвим вам је јасно како је та земља изгледала онда. Велике куће с уредно покошеним травњацима, огромни аутомобили и весели расни пси декор су за наоко срећан живот који је, међутим, такав само споља.

У том филму главни лик, који тумачи Лана Тарнер, због каријере глумице занемарује ћерку, па због тога за кућну помоћницу узима црнкињу, која временом постаје део њене породице. Обема женама, међутим, проблеме стварају њихове ћерке. Једна се заљубљује у мајчиног момка, а друга, црнкињино дете, због свог необично светлог тена покушава да се представи као белкиња и одриче се сопствене мајке.

Сирк развија све болне теме у вези с америчким друштвом тог доба, сабране у самом наслову дела. Сви ликови, на неки начин, имитирају живот; све је саздано на лажи. Имитација, на тај начин, постаје парадигма америчког начина живота, па ова срцепарајућа мелодрама представља једну од најјачих критика Америке насталих у за уметнике веома опасном времену Макартијевог лова на вештице.

Имитација, као вештина, везана је углавном за естраду и нема, сматра се, уметничку тежину. На студијама глуме она се користи као фаза у овладавању изградњом лика, али само као помагало. Глумци имитатори по дефиницији спадају у оне мање вредне. По Платону, мимезиста (од Mimesis – подражавање и одражавање), особа која имитира друге, „најгора је од своје врсте, јер је она нико, обична маска и лицемер”.

Код нас се феномен имитације није задржао у области забаве, већ се проширио и на остале делове друштва, нарочито на политику. У време Милошевића, многи његови обожаваоци, следбеници и, нарочито, полтрони, до детаља су подражавали његов начин понашања, говор тела, интонацију. Понеки су чак почели и да личе на њега, носили исту гардеробу, чешљали се као он, пили иста пића. Некима је то ишло лакше, а неки су у имитацији вође испадали прилично смешни.

У Ђинђићево време, то се наставило. Само што је Зоран био филозоф, с прилично богатим речником и специфичним начином изражавања. Због тога су се његови епигони ограничавали само на подражавање боје његовог гласа и посебну метрику његовог говора. Мислили су да је довољно да говоре као он, а да ће мудрост доћи сама по себи. То је, наравно, била илузија, па је после убиства овог великог човека од Демократске странке остала само љуштура која се убрзо распала као да је била од паучине.

У садашњем времену вештина имитирања постала је услов опстанка. Пошто је постало јасно да је у Србији за голо преживљавање неопходно постати део владајуће странке, њено целокупно чланство, на више или мање успешан начин, почело је да имитира свога вођу. Поред обавезних излива дивљења према њему, пажљиво се цитирају његове мисли, с акцентом да имитатор о свему томе нема свој став, него да је за све довољан Вучићев. Разна пренемагања његових сарадника, која за тему имају само непогрешивост вође, постају до те мере провидна и отужна да изазивају само супротан ефекат од жељеног.

Посебну причу преставља вођа нације. Ту је реч, рекао бих, о имитацији самог себе. Он, који је већ прошао једну имитаторску школу и полагао дипломски на тему „Мој идол Војислав Шешељ”, окренуо се за 180 степени и решио да постане неко други, сасвим различит од оног Александра Вучића из времена кад је бити радикал значило држати нож у зубима. Сад је преко ноћи требало да постане јагње. Али, како да то постигне без дана глумачке школе?

Уз помоћ маркетиншке агенције, којој је посао да било кога доведе на власт, он је измислио нови лик борца за демократију, толеранцију и остале европске вредности. Али, оно што му је недостајало, а потребно је сваком глумцу кад се уживљава у нови лик, била је биографија личности у коју је требало ускочити. Ту је пред собом имао празан лист папира. Онда је посегнуо за брзим решењем – имитацијом. Почео је да имитира новог Вучића, измишљеног.

Испоставило се да се тај нови лик прилично свидео народним масама. Ношен првим успесима, он је у бескрајним наступима у медијима почео да верује у личност коју је имитирао. Полако је почела да се губи разлика између оригинала и копије, све је постало имитација живота. Осим наших јадних судбина, наравно. Ту је реч о сасвим другом драмском жанру.

Редитељ

Царство научника у Сибиру

У савременом здању Академгородока у Новосибирску, које сада заузимају таленти за истраживања у информатичкој технологији, нисмо срели никога старијег од 27 година

Аутор: Ђорђе Ђукићуторак, 11.10.2016. у 15:00

Новосибирск: улаз у железничку станицу Транссибирском пругом

Новосибирск: поглед са Оба(Фотографије Ђорђе Ђукић)

Новосибирск: главна железничка станица

Центар науке и културе у Новосибирску: др Снежана Бошковић из Србије (Чачак) свира Шостаковича

Новосибирск: улаз у железничку станицу Транссибирском пругом

Новосибирск: поглед са Оба(Фотографије Ђорђе Ђукић)

Специјално за „Политику”
Новосибирск – Казањска станица у Москви била је већ 3.335 километара иза нас кад се указао Новосибирск, фасцинантан по много чему. Трећи по величини град Русије, основан 1893, напредак је дочекао током владавине Јосифа Стаљина јер је тада устоличен у индустријски центар Совјетског Савеза. Чува у свом летопису податак да је сеоба војне индустрије преко Урала овамо током Другог светског рата омогућила победу Русима у Стаљинградској бици, док у потоњим страницама те богате књиге стоји да је Новосибирск израстао у царство научника. Тако је и данас.

Путници из вагона Транссибирске железнице, тек приспели из руске престонице, скоро да су били опчињени изгледом станице у Новосибирску, највећој на траси ТЖ од Москве до далеког Владивостока. Да, јесте „вакзал”, али пре личи на музеј, отмено уређен, и још импресивније изгледа кад се погледа из улице која води ка средишту града. Удешена складним бојама, станица изазива посебан осећај мекоће и топлине у сибирском велеграду где зими, због сурове континенталне климе, температура пада на минус 40.

Погледа са брода који, нешто касније, сече реку Об, сведочи да је реч о модерно уређеном граду који је постао велика заједница савремене архитектуре и облакодера, и доказ какав процват Русија бележи у Путиновој ери. Додуше заустављен је санкцијама запада и свиме што се предузима против Русије, али човек може лако да назре како ће се сви ти кранови на градилиштима, тренутно примирени, за који дан ипак покренути, поново. Напредак овог града, осведочили смо се путујући Транссисбирском, јесте слика свега што се у унутрашњости, ван Москве, одиграва у најпространијој држави света.

Најновији архитектонски склоп потврђен је сојеницама начичканим на обали Оба, па људи који живе и раде у Новосибирску одиста имају прилику да уживају у чарима реке која делује импресивно, не само логиком величине коју има. Чистоћа пруге, колосека и станице у Новосибирску само употпуњују слику нечега што се зове корак напред. Намерник, за трен, може да помисли да је у Сан Франциску или Токију.

Посебност Новосибирска (1,4 милиона становника) према свим руским градовима милионерима (има их 13), огледа се и у постојању града научника, или како домороци кажу Академгородока. Настао је у близини Новосибирска, 1957. Тај почетак повезује се с процватом совјетске науке доживљене у ери „Спутњика”. Академски град, може се рећи, делује разбарушено у савременим условима, и понекад је тешко назрети да иза канцеларијских врата седе тимови научника који, бавећи се фундаменталним истраживањима, стварају основу за оно што ће сутра Русија у области примењених истраживања лако моћи да оствари. То говори колико после кризе, изазване деведесетих, и транзиционих процеса који су довели до ломова и сиромашења у Русији, прилике иду другом стазом.

Новосибирск: Центар науке и културе

Задање у којем послује и ствара углавном инжењерски кадар посвећен информационим технологијама, више је лего коцка него класична архитектура, па и то прича којим интензитетом град научника иде напред. Та фасцинација, изражена кроз геометрију размахане грађевине, и чињеница да се у унутрашњости могу видети називи огромног броја познатих компанија из овог сектора, доказује да је концентрација памети овде таква да је само питање дана када ће да буде одбелодањено шта је то ново што свет потпуно не познаје. Или ће се видети кроз примену тих открића, у цивилне сврхе не само у војне, шта је тим даровитих људи изнедрио у својим трагањима.

И мали детаљ говори да је то практично град у граду. У Центру за науку и културу Академгородока, овако или онако, боравила је културна елита планете. Не постоји уметник на гласу, не само у Русији већ у свету, који није гостовао у том простору, што је омогућило широком спектру научника који ту стварају да уживају у благодетима уметности. Насред пространог антреа у далеком Сибиру стоји клавир где је написано, на руском и енглеском: „Свирај ме”, или „Изволите, свирајте”, што значи да сваки посетилац има могућност да музицира на том инструменту. При чему је сама атмосфера таква да ће то себи приуштити само онај ко одиста уме добро да влада нотама и пијанином.

Обједињавање онога што се зове фундаментално и примењено истраживање, са нечим што јесте унутрашњи миро у души, говори да се тим умним људима даје прилика да део дана проживе на један опуштенији начин.

У тој модерној грађевини, коју сада заузимају таленти за истраживања у области ИТ - а, нисам могао да видим никога старијег од 27 година. Упитао сам, знатижељан, неке од њих, чиме се баве? Рекли су ми сви исто: углавном софтверским решењима која ће касније унапредити живот у многим областима. Почев од медицине до свемирских летилица. Од саговорника, толико.

Остаје, као и на сваком путовању, нешто што се не може сликом забележити. То су, рецимо, шетње градском пијацом веома богате понуде, пре свега. Ту се може купити све што нуде самопослуге у највећим градовима наше кугле, уз привлачан парадајз и воће које одраста у оближњим окућницама. Томе ваља додати, обавезно, производе пчела са Алтаја. Из града се одмах практично креће на тај планински венац, богат скијашким стазама. Домаћини су нам искрено, верујемо на реч, казали да су цене у тим зимским центрима можда и надмашиле оне из швајццарских и француских скијалишта, чувених имена, али у Русији постоје људи довољно богати да могу себи то да приуште, и довољно решени да троше у својој земљи.

О отворености руске душе на улици? Мештани су видели малу групу туриста из Србије и једноставно пришли, препознавши по нашим лицима, како кажу, „словенску браћу”. Замислите такву лепу реч у бескрајном Сибиру? Искрено су нам се обрадовали, као и ми њима. Уосталом, код свих поколења у Русији данас се види да њихов одлазак у цркве, рецимо, није помодарство већ повратак изворном принципу везивања за православље и поновно откривање старог, доброг, исконског патриотизма. Живот им враћа бољом страном, јер овај народ напредује, ако посматрамо и наоко ситнице: како свадбују, шта облаче кад полазе у цркву, колико уживају у ресторанима, и шта данас стоји при руци студентима широм Русије.

То су слике не само из Новосибирска, већ и свих градова на Царској прузи, на пример Јекатеринбурга, Краснојарска и Иркутска. Водич нам у расторан вагону, држећи важан тон, каже: „Уколико Рус бар једаред није путовао Транссибирском железницом, он и није Рус”.

Политика

Jugoslavija bi danas bila svjetska sila, a Beograd - glavni grad EU

Britanski stručnjak: Jugoslavija bi danas bila svjetska sila, a Beograd - glavni grad EU Britanski stručnjak: Jugoslavija bi danas bila svjetska sila, a Beograd - glavni grad EU N.N. 22.07.2016 11:28 6.22k Dijeljenje Šta bi bilo da je Jugoslavija prežijvela? Sigurno je da bi svijet danas bio potpuno drugačije mjesto. Za početak, zbog prisustva Pokreta nesvrstanih, Evropska unija bi bila daleko slabija i manje uticajna u svijetu. Cijela Evropa bi hrlila u Beograd, a iz njega u šest republika koje se danas tuku oko mrvica iz Brisela, piše Fil Batler u svom autorskom tekstu na sajtu “Modern Diplomacy”. Svi smo svjesni dvije činjenice. Prvo, Jugoslavija se raspala zbog uplitanja Zapada kome nije odgovaralo da ima jaku i moćnu zemlju u srcu Evrope. Drugo, Jugoslavija se nikada ne bi raspala da jugoslovenski narodi nisu u sebi nosili sjeme tog raspada, da nisu bili plodno tlo za propast. Imajući obje te stvari u vidu, odlučili smo da vam prenesemo najzanimljivije dijelove autorskog teksta “Kako je Jugoslavija sirijanizovana prije 25 godina” Fila Batlera, britanskog stručnjaka za Istočnu Evropu. Vjerujemo da će vas mnogi odlomci iznenaditi, a neki će vas i oduševiti zbog onog šta bi bilo kad bi bilo. Mnogi od vas, koji su živeli u bivšoj Jugoslaviji, možda će zatvoriti oči i plakati jer će shvatiti da su izgubili mnogo više od puke zajedničke države. Izgubili su svijetlu budućnost kakva je mogla da bude. U alternativnom univerzumu, šta bi bilo da Jugoslavija i dalje postoji? U ovom današnjem ključnom trenutku istorije, apsolutno je neophodno da se pozabavimo dešavanjima u posljednjih 25 godina, a Jugoslavija i zapadna intervencija u njoj možda je najbolje mjesto odakle treba da se krene. Možete li da zamislite Evropu u kojoj je Jugoslavija jedan od najvažnijih igrača? Ja mogu. Jugoslavija je zapravo bila jedan od najvećih kulturnih i ljudskih eksperimenata u istoriji. Formirana na međi bivše Austrougarske monarhije i Osmanlijskog carstva, Jugoslavija je spojila narode iz oba kulturna kruga na način koji nije viđen još od vremena Aleksandra Velikog. Eksperiment je trajao nešto više od pola vijeka, a ideja je bila stvaranje jedinstvene države za sve južnoslovenske narode. Premda je Jugoslavija djelimično bila geostrateški projekat Britanije i Francuske sa ciljem obuzdavanja Njemačke, u osnovi je to bila razumna i pravedna ideja. Odredbe Krfske deklaracije su pozivale na stvaranje ustavne monarhije slične engleskoj, i iako je kralj Aleksandar u jednom trenutku suspendovao ustav i izbore, ovaj projekat je i dalje obećavao. Rat, političke mahinacije, unutrašnji i spoljašnji pritisci su se okomoili na ovu svjetsku silu u usponu i kao što to obično biva u ovakvim eksperimentima, autoritarna vlast je postala neophodna i čak poželjna. Kada je na vlast došao nacionalni heroj, diktator i globalni “selebriti”, Josip Broz Tito, Jugoslavija je na svjetsku scenu izašla u punom kapacitetu. Njegova uloga u osnivanju Pokreta nesvrstanih je bila i velikodušna i ekstremno značajna, posebno za narode same Jugoslavije; uostalom, njeni temelji su položeni upravo u Beogradu 1961. godine. Kada se na raspad Jugoslavije gleda iz ove perspektive, vidi se geostrateško razmišljanje Vašingtona i nikome nisu potrebni tink-tenk instituti da bi spoznali zbog čega je predsjednik Bil Klinton čekao 1995. godinu da bi intervenisao u BiH. Klinton je zapravo samo nastavljao politiku destabilizacije jugoslovenskog socijalizma, koju je utemeljio njegov prethodnik Džordž Buš Stariji. Sada znamo da su pobunjenici koje je tajno obučavala Amerika odigrali ključnu ulogu u rasparčavanju te regije putem organizacije poznate kao Atlantska brigada sastavljena od oko 400 boraca, koja se na Kosovu borila rame uz rame sa OVK. Priča jednog Francuza koji je obučavao pripadnike Atlantske brigade podsjeća na ono što se posljednjih godina dešavalo u Ukrajini, Libiji i Siriji. Vide se obrasci koji nas vode kao istini: užasna polja smrti u legitimnoj državi Jugoslaviji, investitori koji otimaju ono što je preteklo, mrlje na rukama američkih predsjednika, britanskih lordova i neonacističkih njemačkih industrijalaca. Jugoslavija je postala šablon za Avganistan, Irak, Arapsko proljeće i Ukrajinu. Priča o genocidu u ime demokratije je previše odvratna da bi se o njoj govorilo. Većina ljudi u ovim nacijama je vraćena 200 godina unazad, u vrstu srednjovjekovne egzistencije bez nade. Jedini izlaz bivši Jugosloveni danas vide, prirodno, u EU i NATO-u. Svakako su u sukobu na Kosovu obje strane činile zločine, kao i drugdje u jugoslovenskim ratovima. To nije suština onoga što pričam, već totalitet katastrofe. Prije svega, narodi nekadašnje Jugoslavije više nemaju svoj stvarni glas. Drugo, rasturanje te nacije dovelo je do smrti i progonstva više miliona ljudi. To je druga priča. Moja “fantazija” o Jugoslaviji bi trebalo da otvori oči. Jugoslavija je izgrađena na ideji da bi Južni Sloveni trebalo da prestanu da budu slabi i podjeljeni. Ujedinjena nacija Jugoslavije nije bila laka meta imperijalističkim namjerama kakve vidimo danas. Činjenica je da je nakon Drugog svjetskog rata, socijalistička Jugoslavija postala evropska priča o uspjehu. Između 1960. i 1980. godine ta je zemlja doživela možda najživahniji privredni i društveni rast u svijetu: pristojan životni standard, besplatno zdravstvo i školstvo, garantovano pravo na posao, jednomjesečni plaćeni odmor, stopa pismenosti preko 90 odsto i očekivani životni vijek od 72 godine. Koliko je meni poznato, nijedna od novonastalih balkanskih država ne može da se pohvali ni sa upola takvim prosperitetom. Bio je to prosperitet zbog koga su zapadne interesne grupe želele da unište Jugoslaviju. Svi narodi Jugoslavije takođe su uživali i u besplatnim stanovima, te pristupačnom javnom prevozu i komunalijama. Neprofitna preduzeća su takođe bila u javnim rukama, što opet nije odgovaralo zapadnim demokratijama. Toj zemlji nije smjelo da se dozvoli da se nadmeće sa Njemačkom, Francuskom i posebno ne Britanijom, a ni londonski i luksemburški bankari nisu mogli da izvlače milijarde iz socijalističkog sistema. Majkl Parenti – nagrađivani autor i politički naučnik, gostujući profesor Instituta za studije politike u Vašingtonu – opisao je šta je bio cilj Amerike u vezi sa Jugoslavijom: pretvoriti jugoslovenski prostor u prostor Trećeg svijeta koji neće biti sposoban da ide sopstvenim putem razvoja, u prostor sa razbijenom ekonomijom, sa prirodnim resursima koji su potpuno otvoreni multinacionalnim korporacijama (posebno Kosovo bogato mineralima). Takođe, cilj je bio pretvoriti Jugoslaviju i u prostor u kojem žive osiromašeni ali pismeni i obučeni ljudi koji će morati da rade za male pare i koji će zahvaljujući tome dovesti do pada plata u Zapadnoj Evropi. I još nešto: cilj je bio razbiti naftnu, inženjersku, rudarsku, automobilsku i industriju đubriva, kao i brojne druge lakše industrije, kako ne bi mogle da se takmiče sa već postojećim zapadnim proizvođačima. Na Balkanu, Zapad je demonizovao Srbe, u Libiji pukovnika Gadafija, u Siriji sada Asada, a obrazac ide ka Vladimiru Putinu kao najvećem trofeju do sada. To je svijet u kome trenutno živimo. Snagom uspavanih američkih građana koji su do gluposti drogirani bezvrednim tricama i kučinama super-kapitalizma: svijet u svoje ruke preuzimaju tirani. Jugoslavija je 1991. godine bila 24. u svijetu što se BDP-a tiče. BiH je danas 112. i situacija se pogoršava. Hrvatska je 76, mada ju je “Blumberg” nedavno stavio na listu deset najgorih na svijetu. Makedonija je 130. Crna Gora je 149. Slovenija je 81. Srbija je 87. i čini se da je stabilnija od svih ostalih. Iz lične perspektive, sjećam se onog prosperitetnog momenta bivše Jugoslavije, Zimskih olimpijskih igara u Sarajevu 1984. godine. Bile su to prve zimske igre održane u nekoj komunističkoj zemlji, a baklja je išla od Dubrovnika, preko Splita, Ljubljane, Zagreba i brojnih jugoslovenskih gradova, dok nije došla u Sarajevo. Imena osvajača zlatnih medalja se ne sjećam, ali se sjećam maskote Vučka, djela slovenačkog slikara Jožea Trobeca, koji mi se iz nekog razloga urezao u pamćenje. Taj mali vuk je predstavljao balkanske narode. Vukovi igraju bitnu ulogu u jugoslovenskim bajkama, oni su oličenje hrabrosti i snage i simbolizuju zimu. Sada razmišljam o tome šta bi taj hrabri i snažni narod Jugoslavije sve osvojio, da im se u sudbinu nisu umješali stranci. Ali, ta nacija je nestala zauvijek.

Više detalja na: http://www.nezavisne.com/novosti/bih/Britanski-strucnjak-Jugoslavija-bi-danas-bila-svjetska-sila-a-Beograd-glavni-grad-EU/379888

Kamenac iz bojlera

Radnički dom

 
Kao i nekada, tako i sada, Radnički dom oslikava stanje duha, kulture i standarda radništva

Obilježen 90. rođendan kraljice Elizabethe II

Foto: Klix / Vijesti.ba

Ambasador Velike Britanije u Bosni i Hercegovini Edward Ferguson upriličio je večeras u Zemaljskom muzeju svečani prijem u povodu proslave 90. rođendana kraljice Elizabethe i obilježavanja 400. godišnjice smrti velikog britanskog pisca Williama Shakespearea.

Ovu godinu nazvao je važnom za Ujedinjeno Kraljevstvo podsjećajući da je kraljica Elizabetha 64 godine na čelu Velike Britanije, a na početku njene vladavine premijer je bio Winston Churchill, ističući da Velika Britanija nema specijalan dan državnosti nego slavi kraljičin rođendan.
"Ovaj događaj proslavljamo u Zemaljskom muzeju, a za mene je najsjajniji trenutak u prošloj godini bio trenutak ponovnog otvaranja Muzeja i činjenica da je dobio priliku da nastavi priču o stoljećima suživota u ovoj zemlji", kazao je ambasador, ocjenjujući da su ovakvi događaji prilika za povezivanje dvije zemlje.
Prijemu je prisustvovalo oko 600 zvanica iz političkog i kulturnog života u Bosni i Hercegovini, brojni predstavnici diplomatskog i vojno-diplomatskog kora te predstavnici nevladinih i međunarodnih organizacija u BiH.
Gosti su imali priliku pogledati film koji prikazuje kako se 400. godišnjica smrti Shakespearea obilježava u cijelom svijetu.
Kraljica je rođena 21. aprila 1926. godine i najstariji je vladajući monarh u svijetu i najdugovječniji britanski vladar.
(Vijesti.ba / FENA)

- See more at: http://vijesti.ba/clanak/307599/obiljezen-90-rodendan-kraljice-elizabethe-ii#sthash.vqubHbNC.dpuf

Šta će biti sutra, niko ne zna

Muhamed Filipović / Vijesti.ba

Mnogi ljudi koji su bili ljuti protivnici bivšeg komunističkog režima i njegove ideologije ni ne pomisle na to da je upravo politički sistem i osnova konstitucije vlasti koju je uspostavio upravo taj režim i danas osnova, izvor i metoda konstitucije vlasti u našoj zemlji, a ona je, navodno, radikalno raskrstila s komunizmom.

Oni koji su rušili komunizam kao sistem diktature poguban za ljudsku slobodu i prava uništili su mnogo dobrih strana tog sistema, ali su ostavili na snazi ključ diktature koju je komunizam provodio u višenacionalnim zemljama, a to je konstitucija vlasti po nacionalnom ključu.
Izmišljeni apsurd
U nas je čak došlo do apsolutizacije tog načela, jer je nacionalna konstitucija vlasti teritorijalizirana i svaka nacija je sebi prisvojila, silom ili dogovorom, dio teritorija na kojem ostvaruje totalnu vlast ili diktaturu, kako se naziva svaka totalna vlast njenim pravim imenom. Dakle, srušeno je sve što je bilo dobro, a u životu ostavljeno ono najgore. Tako su naši oslobodioci uništili privredu koju je komunizam izgradio, koja je dovela Bosnu i Hercegovinu u red srednje razvijenih zemalja u svijetu i otvorila joj nesmetan put razvoja i plasman na svim svjetskim tržištima.
Uspješno su uništene sve bitne tekovine stoljetne borbe radnika za njihova prava, kao što su prava na sudjelovanje u vlasništvu i upravljanju društvenim kapitalom i ta prava prenesena su na pojedine nove kapitaliste, ali one bez kapitala koji su uzurpirali javnu imovinu preko lažne privatizacije i preko noći od golja postali prebogati tajkuni. Uspješno su uništili kvalitetan obrazovni sistem koji je proizvodio sve vrste kvalificiranih ljudi, od radnika do najviših stručnjaka u oblasti nauke i tehnologije, koji su svugdje u svijetu bili rado prihvatani kao kvalitetni stvaraoci.  Također je uništen sistem socijalne sigurnosti i zaštite na radu, zatim sistem zdravstvenog i socijalnog osiguranja u kojem nije bilo moguće da neko radi, a da onaj koji ga zapošljava ne plaća sve doprinose. Nestale su u provaliji privatizacije još mnoge korisne institucije, kao što su domovi za odmor, restorani društvene ishrane i sl. koje je stvorio taj sistem.
Osobito je pomno uništen za život običnih ljudi veoma važan sistem žalbenih institucija koje su omogućavale ulaganje žalbi na odluke organa vlasti svih nivoa, pa je u narodu nastala izreka “goniću te do Titina kabineta i do Ujedinjenih nacija”, što je danas nezamislivo, budući da je vlast i institucionalno i personalno podigla zid između sebe i naroda. Kako su narodu i ljudima sva vrata do vlasti zatvorena, on je primoran na javne proteste, a vlast mu kao sagovornika šalje policiju da ga uči pameti.
Sve navedeno uništeno je u korist nekoliko hiljada ljudi koji drže svu vlast u zemlji i upravljaju potencijalima zemlje u okviru privatizacijskih procedura i prevrtanija i monopola na vlast. Rezultat tog i takvog oslobađanja od komunizma je strašno i još neizraženo nezadovoljstvo ljudi, koje se vidi u stotinama protestnih skupova i sudskih postupaka na osnovu hiljada tužbi u kojima privatizacijom i privilegiranim odlukama vlasti prevareni uzalud traže pravdu. Specifičnost naše zemlje je što mi imamo tri politička vrha koji se konstituiraju po unaprijed osiguranom pravu na vlast u regiji u kojoj djeluju. Razlog tome je činjenica da su oni koji su pobijedili komunizam ostavili na snazi samo njegovu najvažniju i za totalnu vladavinu najbitniju, a za demokratiju i ljude najpogubniju instituciju, a to je nacionalni model konstitucije vlasti izmišljen od instant pravnih stručnjaka i uvijek žednih vlasti političara.
Da bi dobro cementirali svoju vlast, izmislili su čak i apsurd o konstitutivnim narodima, kao da su nekakvi narodi, a ne historija, stvarali Bosnu, narode za koje niko živi, osim političkih i naučnih špekulanata, ne zna šta zapravo znače i kako mogu funkcionirati u historiji našeg vremena i u odnosu na demokratska načela univerzalne osnove konstitucije vlasti koja se  temelji na građaninu
Održavanje napetosti 
Građanin države je konstituent i države i vlasti i to je načelo deklarirano u svim najbitnijim dokumentima stvaranja modernih država građanskog društva. Samo što je u komunizmu, kojemu je sistem konstitucije vlasti po nacionalnom ključu trebao zbog kontrole narastanja nacionalizma, ta konstitucija bila pod vrhovnom kontrolom nenacionalnog komunističkog političkog vrha, a kod nas ima onoliko vrhova koliko se nacionalnih stranaka i njihovih lidera dočepa vlasti i sebi stvori državicu na leđima građana držeći te svoje nacionalne građane pod kontrolom, održavanjem napetosti zbog navodne opasnosti koja im prijeti od drugih nacija s kojima inače žive, žele da žive i moraju da žive zbog logike geografije i historije koja ih je tako razmjestila.
Pokušaji da se takav razmještaj promijeni donijeli su genocid i to će uvijek da se dogodi kad god nacionalni kriterij bude odlučivao o bitnim pitanjima ustrojstva i odnosa u državi. Građana i građanskih prava u tom konceptu konstitucije vlasti nema i oni i predstavljaju quantite negligeable, nešto kao Sejdić-Finci.  Svi mi ovdje imamo egzistenciju u kojoj ispred nas kao obilježje i neka vrsta kvalifikacije za pravo na život idu odrednice koje sam vjere, koje sam nacionalnosti, kojoj nacionalnoj stranci pripadam i za koga glasam, iz čega se deriviraju sva ionako oskudna prava naših ljudi. Nije onda čudo da u situaciji oskudnosti svih prava, oskudnosti u pravu na posao, na adekvatnu i isplaćenu zaradu, na dobro školovanje, na kvalitetnu socijalnu i zdravstvenu zaštitu i na pravo da u bilo kojem obliku učestvujem u upravljanju svojom sudbinom, osim da zapamtim kako znam za koga moram da glasam da bih preživljavao, nema ni govora o slobodi, ljudskim pravima i demokratiji i da se ovdje radi o iskorištavanju rata i velike tragedije koju smo preživjeli da bi se učvrstio i ovjekovječio jedan nečovječan sistem vladavine čiju osnovu čini nacionalna pripadnost koja više nije privatno svojstvo i izbor individue, nego koja je uzdignuta na pijedestal historijske i apsolutne vrijednosti nad kojom bdiju njeni čuvari, a kojoj pripadaju sva prava, uključujući i pravo vlasništva na teritorij.  Zemlja više nije ni opće dobro ni Božija, nego je hrvatska, srpska ili bošnjačka, pa se u nas zemlja krsti ili proviđa raznim nacionalnim simbolima kao znakovima tog vlasništva, što je užasno i kao ideja, a kamoli kao način političkog djelovanja u jednoj iole demokratskoj zemlji.
Ovaj izrazito desni pravac kretanja naše političke strukture se vidi i objavljuje u javnom govoru u kojem niko ni ne spominje građanina, nego se svako obraća Bošnjacima, Srbima, Hrvatima, dok drugi ne postoje, odnosno postoje kao klijenti prvih, a prvi su reprezentirani svojim predstavnicima koji imaju pravo kurative nad njima, tj. brinu se za njih kao socijalnu i političku nedonoščad, pa se sve ipak vidi i razabire budući da, kako reče Karl Kraus, “jezik uvijek izda svog lažljivca”. Možemo s rezignacijom reći: “Šta možemo, živimo u vremenu velikih laži i vladavine lažnih ljudi, kad bismo tu vrstu rezignacije mogli izdržati. Do sada smo nekako izdržavali, ali šta će biti sutra, niko ne zna”
Stavovi izrečeni u ovom tekstu održavaju autorovo lično mišljenje ali ne nužno i stavove portala.
(Vijesti.ba / Avaz)