četvrtak, 3. studenoga 2016.

Chomskyjevih 10 strategija manipulacije ljudima

petak, 28. listopada 2016.

Људи и клима смањили животињски свијет за 58 одсто

28.10.2016 09:59 | Агенције

Лондон - Глобална популација дивљих животињских врста умањена је за 58 одсто од 1970. године, наведено је у новом извјештају група "Ливинг планет", Зоолошког друштва Лондона и Свјетске фондације за природу (ЊЊФ).

У извјештају стоји да би пад могао достићи двије трећине међу кичмењацима до 2020, ако се негативан тренд настави.

Према тим подацима, животиње које живе у језерима, ријекама и мочварама су претрпјеле највеће губитке.

Паду су допринијеле активности човјека, укључујући губитак станишта, трговину животињама, загађење и климатске промјене. Мајк Барет из Свјетске фондације за природу рекао је да се дошло до тачке када више нема оправдања и да се не смије дозволити овај тренд.

- Знамо који су узроци и знамо обим утицаја и посљедице активности човјека на природу и животињску популацију. Сада је вријеме да дјелујемо - рекао је он.

Барет је додао да су неке групе животиња прошле горе од других па су слатководне врсте имале највећи губитак од 81 одсто од 1970. године. Такође, неке врсте кичмењака и сисара, као што су афрички слонови, тешко су погођени посљедњих година због пораста криволова. Број ајкула је, такође, у опасности због прекомјерног лова.

Анализирано 3.700 врста

У анализи су разматрани подаци у вези са 3.700 различитих врста птица, риба, сисара, амфибија и рептила. У претходном извјештају, који је објављен 2014. године, утврђено је да је популација животињских врста преполовљена у посљедњих 40 година.

PENTAGON OTKRIVA Svijet će 2045. izgledati ovako

SVIJET će biti veoma različito mjesto 2045. godine. Predviđanje budućnosti nije lako, ali što se tiče tehnološkog napretka, možda je najbolje pitati Pentagonove istraživače. DARPA (Defense Advanced Research Project Agency) stoji iza nekih od najvećih vojnih inovacija, koje su prešle i na civilno tržište - među njima su napredna robotika, GPS te Internet, piše Science Alert.

Što će se dogoditi 2045.?

Roboti i umjetna inteligencija će promijeniti puno industrija, bespilotne letjelice će nastaviti prelaziti na civilno tržište te će porasti broj samovozećih autiju.

Tri znanstvenika su lani u kratkom video serijalu pokušali predvidjeti kako će svijet izgledati za 30 godina.

Kontrola stvari umom?

Neuroznanstvenik Justin Sanchez vjeruje da ćemo moći stvari kontrolirati umom. Kao primjer naveo je kontrolu kućanskih aparata te komunikaciju s prijateljima i obitelji.

DARPA već radi na takvoj tehnologiji te ima neke uspjehe, poput kontrole umjetnih udova. Prošli tjedan su implantatima u mozgu vratili paraliziranom čovjeku osjet dodira.

Geologinja Stefanie Tomkins kaže da možemo promijeniti zgrade oko nas. Misli da ćemo moći graditi iznimno jake, ali lake strukture. Na primjer, neboderi od materijala jakih kao čelik, ali lakih kao karbonska vlakna.

''Mislim da za 30 godina nećemo ni prepoznavati materijale koji nas okružuju''.

Samovozeći avioni?

Bivša astronautkinja Pam Melroy smatra da ćemo 2045. godine imati skroz drugačiji odnos prema strojevima. Misli da ćemo više komunicirati glasom te da ćemo to činiti sa znatno manje tipki. Kao primjer navodi slijetanje zrakoplova.

Sad je to komplicirana sekvenca, ali u budućnosti bi pilot samo mogao reći kompjuteru da pripremi slijetanje te će stroj sve obaviti sam. Ili, možda, s umjetnom inteligencijom, pilot neće biti ni potreban.

subota, 22. listopada 2016.

Загреб: Демонстранти тражили раскид Ватиканских уговора

субота, 22.10.2016. у 19:07

Протест „Раскид!4” одржан је на Штросмајеровом тргу у Загребу (Фото Принтскрин РТС)

ЗАГРЕБ - Протест „Раскид!4” одржан је на Штросмајеровом тргу у Загребу, а окупљени су тражили раскид, како истичу, штетних Ватиканских уговора којима се негирају одредбе Устава Републике Хрватске о секуларности државе односно одвојености верских заједница од државе.

Представници организатора - Покрета за секуларну Хрватску, Иницијативе „Нисам Верник”, удружење „Протагора” и „ЛиберОс”, истакли су да је неопходно послати јасну и гласну поруку власти да грађани Хрватске желе да буду пуноправни грађани, а не потлачена маса о којој политичари и хијерархија Католичке цркве одлучују далеко од очију јавности, доносећи одлуке противне њеним интересима, преноси Хина.

Поручили су да је дошло вриеме за раскидање „штетних уговора са Светом столицом” који, како тврде, годишње узимају више од милијарде куна и прескупо коштају хрватске грађане. Већина хрватских грађана, тврде, претворена је у грађане другог реда, политичари и хијерархија Католичке цркве одлучују о њима склапањем тајних споразума противно интересима већине.

„Због Ватиканских уговора нисмо сви једнаки пред законом, јер омогућавају клеру привилегован положај пред хрватским судовима и у јавним институцијама, као и систематску дискриминацију група које католичка хијерархија иначе дискриминише - жена и ЛГБТ- особа, као и свих некатолика, чија деца часове веронауке проводе по школским ходницима”, навели су организатори.

Демонстранти су носили транспаренте „Црква превише има и још народу отима”, „Ватикански уговори = велеиздаја Хрватске”, „Веронауку у цркве - знање у школе”, „За сиротињу новца нема, за богате попове увек има”, „Радницима неисплаћене плате - Цркви милијарде куна из буџета”, „Једна рука у нашем џепу, друга у панталонама наше деце”, преноси Хина и наводи да је на протесту било око 400 учесника – преноси Танјуг.

ПОЛИТИКА

subota, 15. listopada 2016.

Имитација живота

ПОГЛЕДИ

Код нас се феномен имитације није задржао у области забаве већ се проширио и на остале делове друштва, нарочито на политику

Аутор: Горан Марковићсубота, 15.10.2016. у 09:15

Најкраћа дефиниција мелодраме гласи: осујећена љубавна веза. Ово љубавнане односи се само на мушко-женске односе, већ и на друге емотивне релације – мајке и ћерке, браће и сестара, деце, пријатеља и слично. Оно што је, међутим, код мелодраме занимљиво јесте да она, поред тога што натерује сузе на очи, најбоље од свих жанрова анализира друштво. У поремећеним, ускраћеним односима људи који се воле најбоље се осликавају проблеми које поједина друштвена устројства доносе са собом.

Један од највећих мајстора мелодраме Даглас Сирк у својим филмовима можда је понајбоље осликао Америку педесетих година, земљу у снажном економском узлету, али социјално и расно сасвим подељену, с великим ломовима унутар породице. И, збиља, када данас погледате „Имитацију живота”, сасвим вам је јасно како је та земља изгледала онда. Велике куће с уредно покошеним травњацима, огромни аутомобили и весели расни пси декор су за наоко срећан живот који је, међутим, такав само споља.

У том филму главни лик, који тумачи Лана Тарнер, због каријере глумице занемарује ћерку, па због тога за кућну помоћницу узима црнкињу, која временом постаје део њене породице. Обема женама, међутим, проблеме стварају њихове ћерке. Једна се заљубљује у мајчиног момка, а друга, црнкињино дете, због свог необично светлог тена покушава да се представи као белкиња и одриче се сопствене мајке.

Сирк развија све болне теме у вези с америчким друштвом тог доба, сабране у самом наслову дела. Сви ликови, на неки начин, имитирају живот; све је саздано на лажи. Имитација, на тај начин, постаје парадигма америчког начина живота, па ова срцепарајућа мелодрама представља једну од најјачих критика Америке насталих у за уметнике веома опасном времену Макартијевог лова на вештице.

Имитација, као вештина, везана је углавном за естраду и нема, сматра се, уметничку тежину. На студијама глуме она се користи као фаза у овладавању изградњом лика, али само као помагало. Глумци имитатори по дефиницији спадају у оне мање вредне. По Платону, мимезиста (од Mimesis – подражавање и одражавање), особа која имитира друге, „најгора је од своје врсте, јер је она нико, обична маска и лицемер”.

Код нас се феномен имитације није задржао у области забаве, већ се проширио и на остале делове друштва, нарочито на политику. У време Милошевића, многи његови обожаваоци, следбеници и, нарочито, полтрони, до детаља су подражавали његов начин понашања, говор тела, интонацију. Понеки су чак почели и да личе на њега, носили исту гардеробу, чешљали се као он, пили иста пића. Некима је то ишло лакше, а неки су у имитацији вође испадали прилично смешни.

У Ђинђићево време, то се наставило. Само што је Зоран био филозоф, с прилично богатим речником и специфичним начином изражавања. Због тога су се његови епигони ограничавали само на подражавање боје његовог гласа и посебну метрику његовог говора. Мислили су да је довољно да говоре као он, а да ће мудрост доћи сама по себи. То је, наравно, била илузија, па је после убиства овог великог човека од Демократске странке остала само љуштура која се убрзо распала као да је била од паучине.

У садашњем времену вештина имитирања постала је услов опстанка. Пошто је постало јасно да је у Србији за голо преживљавање неопходно постати део владајуће странке, њено целокупно чланство, на више или мање успешан начин, почело је да имитира свога вођу. Поред обавезних излива дивљења према њему, пажљиво се цитирају његове мисли, с акцентом да имитатор о свему томе нема свој став, него да је за све довољан Вучићев. Разна пренемагања његових сарадника, која за тему имају само непогрешивост вође, постају до те мере провидна и отужна да изазивају само супротан ефекат од жељеног.

Посебну причу преставља вођа нације. Ту је реч, рекао бих, о имитацији самог себе. Он, који је већ прошао једну имитаторску школу и полагао дипломски на тему „Мој идол Војислав Шешељ”, окренуо се за 180 степени и решио да постане неко други, сасвим различит од оног Александра Вучића из времена кад је бити радикал значило држати нож у зубима. Сад је преко ноћи требало да постане јагње. Али, како да то постигне без дана глумачке школе?

Уз помоћ маркетиншке агенције, којој је посао да било кога доведе на власт, он је измислио нови лик борца за демократију, толеранцију и остале европске вредности. Али, оно што му је недостајало, а потребно је сваком глумцу кад се уживљава у нови лик, била је биографија личности у коју је требало ускочити. Ту је пред собом имао празан лист папира. Онда је посегнуо за брзим решењем – имитацијом. Почео је да имитира новог Вучића, измишљеног.

Испоставило се да се тај нови лик прилично свидео народним масама. Ношен првим успесима, он је у бескрајним наступима у медијима почео да верује у личност коју је имитирао. Полако је почела да се губи разлика између оригинала и копије, све је постало имитација живота. Осим наших јадних судбина, наравно. Ту је реч о сасвим другом драмском жанру.

Редитељ

utorak, 11. listopada 2016.

Царство научника у Сибиру

У савременом здању Академгородока у Новосибирску, које сада заузимају таленти за истраживања у информатичкој технологији, нисмо срели никога старијег од 27 година

Аутор: Ђорђе Ђукићуторак, 11.10.2016. у 15:00

Новосибирск: поглед са Оба(Фотографије Ђорђе Ђукић)

Специјално за „Политику”
Новосибирск – Казањска станица у Москви била је већ 3.335 километара иза нас кад се указао Новосибирск, фасцинантан по много чему. Трећи по величини град Русије, основан 1893, напредак је дочекао током владавине Јосифа Стаљина јер је тада устоличен у индустријски центар Совјетског Савеза. Чува у свом летопису податак да је сеоба војне индустрије преко Урала овамо током Другог светског рата омогућила победу Русима у Стаљинградској бици, док у потоњим страницама те богате књиге стоји да је Новосибирск израстао у царство научника. Тако је и данас.

Путници из вагона Транссибирске железнице, тек приспели из руске престонице, скоро да су били опчињени изгледом станице у Новосибирску, највећој на траси ТЖ од Москве до далеког Владивостока. Да, јесте „вакзал”, али пре личи на музеј, отмено уређен, и још импресивније изгледа кад се погледа из улице која води ка средишту града. Удешена складним бојама, станица изазива посебан осећај мекоће и топлине у сибирском велеграду где зими, због сурове континенталне климе, температура пада на минус 40.

Погледа са брода који, нешто касније, сече реку Об, сведочи да је реч о модерно уређеном граду који је постао велика заједница савремене архитектуре и облакодера, и доказ какав процват Русија бележи у Путиновој ери. Додуше заустављен је санкцијама запада и свиме што се предузима против Русије, али човек може лако да назре како ће се сви ти кранови на градилиштима, тренутно примирени, за који дан ипак покренути, поново. Напредак овог града, осведочили смо се путујући Транссисбирском, јесте слика свега што се у унутрашњости, ван Москве, одиграва у најпространијој држави света.

Најновији архитектонски склоп потврђен је сојеницама начичканим на обали Оба, па људи који живе и раде у Новосибирску одиста имају прилику да уживају у чарима реке која делује импресивно, не само логиком величине коју има. Чистоћа пруге, колосека и станице у Новосибирску само употпуњују слику нечега што се зове корак напред. Намерник, за трен, може да помисли да је у Сан Франциску или Токију.

Посебност Новосибирска (1,4 милиона становника) према свим руским градовима милионерима (има их 13), огледа се и у постојању града научника, или како домороци кажу Академгородока. Настао је у близини Новосибирска, 1957. Тај почетак повезује се с процватом совјетске науке доживљене у ери „Спутњика”. Академски град, може се рећи, делује разбарушено у савременим условима, и понекад је тешко назрети да иза канцеларијских врата седе тимови научника који, бавећи се фундаменталним истраживањима, стварају основу за оно што ће сутра Русија у области примењених истраживања лако моћи да оствари. То говори колико после кризе, изазване деведесетих, и транзиционих процеса који су довели до ломова и сиромашења у Русији, прилике иду другом стазом.

Новосибирск: Центар науке и културе

Задање у којем послује и ствара углавном инжењерски кадар посвећен информационим технологијама, више је лего коцка него класична архитектура, па и то прича којим интензитетом град научника иде напред. Та фасцинација, изражена кроз геометрију размахане грађевине, и чињеница да се у унутрашњости могу видети називи огромног броја познатих компанија из овог сектора, доказује да је концентрација памети овде таква да је само питање дана када ће да буде одбелодањено шта је то ново што свет потпуно не познаје. Или ће се видети кроз примену тих открића, у цивилне сврхе не само у војне, шта је тим даровитих људи изнедрио у својим трагањима.

И мали детаљ говори да је то практично град у граду. У Центру за науку и културу Академгородока, овако или онако, боравила је културна елита планете. Не постоји уметник на гласу, не само у Русији већ у свету, који није гостовао у том простору, што је омогућило широком спектру научника који ту стварају да уживају у благодетима уметности. Насред пространог антреа у далеком Сибиру стоји клавир где је написано, на руском и енглеском: „Свирај ме”, или „Изволите, свирајте”, што значи да сваки посетилац има могућност да музицира на том инструменту. При чему је сама атмосфера таква да ће то себи приуштити само онај ко одиста уме добро да влада нотама и пијанином.

Обједињавање онога што се зове фундаментално и примењено истраживање, са нечим што јесте унутрашњи миро у души, говори да се тим умним људима даје прилика да део дана проживе на један опуштенији начин.

У тој модерној грађевини, коју сада заузимају таленти за истраживања у области ИТ - а, нисам могао да видим никога старијег од 27 година. Упитао сам, знатижељан, неке од њих, чиме се баве? Рекли су ми сви исто: углавном софтверским решењима која ће касније унапредити живот у многим областима. Почев од медицине до свемирских летилица. Од саговорника, толико.

Остаје, као и на сваком путовању, нешто што се не може сликом забележити. То су, рецимо, шетње градском пијацом веома богате понуде, пре свега. Ту се може купити све што нуде самопослуге у највећим градовима наше кугле, уз привлачан парадајз и воће које одраста у оближњим окућницама. Томе ваља додати, обавезно, производе пчела са Алтаја. Из града се одмах практично креће на тај планински венац, богат скијашким стазама. Домаћини су нам искрено, верујемо на реч, казали да су цене у тим зимским центрима можда и надмашиле оне из швајццарских и француских скијалишта, чувених имена, али у Русији постоје људи довољно богати да могу себи то да приуште, и довољно решени да троше у својој земљи.

О отворености руске душе на улици? Мештани су видели малу групу туриста из Србије и једноставно пришли, препознавши по нашим лицима, како кажу, „словенску браћу”. Замислите такву лепу реч у бескрајном Сибиру? Искрено су нам се обрадовали, као и ми њима. Уосталом, код свих поколења у Русији данас се види да њихов одлазак у цркве, рецимо, није помодарство већ повратак изворном принципу везивања за православље и поновно откривање старог, доброг, исконског патриотизма. Живот им враћа бољом страном, јер овај народ напредује, ако посматрамо и наоко ситнице: како свадбују, шта облаче кад полазе у цркву, колико уживају у ресторанима, и шта данас стоји при руци студентима широм Русије.

То су слике не само из Новосибирска, већ и свих градова на Царској прузи, на пример Јекатеринбурга, Краснојарска и Иркутска. Водич нам у расторан вагону, држећи важан тон, каже: „Уколико Рус бар једаред није путовао Транссибирском железницом, он и није Рус”.

Политика

četvrtak, 4. kolovoza 2016.

Jugoslavija bi danas bila svjetska sila, a Beograd - glavni grad EU

Britanski stručnjak: Jugoslavija bi danas bila svjetska sila, a Beograd - glavni grad EU Britanski stručnjak: Jugoslavija bi danas bila svjetska sila, a Beograd - glavni grad EU N.N. 22.07.2016 11:28 6.22k Dijeljenje Šta bi bilo da je Jugoslavija prežijvela? Sigurno je da bi svijet danas bio potpuno drugačije mjesto. Za početak, zbog prisustva Pokreta nesvrstanih, Evropska unija bi bila daleko slabija i manje uticajna u svijetu. Cijela Evropa bi hrlila u Beograd, a iz njega u šest republika koje se danas tuku oko mrvica iz Brisela, piše Fil Batler u svom autorskom tekstu na sajtu “Modern Diplomacy”. Svi smo svjesni dvije činjenice. Prvo, Jugoslavija se raspala zbog uplitanja Zapada kome nije odgovaralo da ima jaku i moćnu zemlju u srcu Evrope. Drugo, Jugoslavija se nikada ne bi raspala da jugoslovenski narodi nisu u sebi nosili sjeme tog raspada, da nisu bili plodno tlo za propast. Imajući obje te stvari u vidu, odlučili smo da vam prenesemo najzanimljivije dijelove autorskog teksta “Kako je Jugoslavija sirijanizovana prije 25 godina” Fila Batlera, britanskog stručnjaka za Istočnu Evropu. Vjerujemo da će vas mnogi odlomci iznenaditi, a neki će vas i oduševiti zbog onog šta bi bilo kad bi bilo. Mnogi od vas, koji su živeli u bivšoj Jugoslaviji, možda će zatvoriti oči i plakati jer će shvatiti da su izgubili mnogo više od puke zajedničke države. Izgubili su svijetlu budućnost kakva je mogla da bude. U alternativnom univerzumu, šta bi bilo da Jugoslavija i dalje postoji? U ovom današnjem ključnom trenutku istorije, apsolutno je neophodno da se pozabavimo dešavanjima u posljednjih 25 godina, a Jugoslavija i zapadna intervencija u njoj možda je najbolje mjesto odakle treba da se krene. Možete li da zamislite Evropu u kojoj je Jugoslavija jedan od najvažnijih igrača? Ja mogu. Jugoslavija je zapravo bila jedan od najvećih kulturnih i ljudskih eksperimenata u istoriji. Formirana na međi bivše Austrougarske monarhije i Osmanlijskog carstva, Jugoslavija je spojila narode iz oba kulturna kruga na način koji nije viđen još od vremena Aleksandra Velikog. Eksperiment je trajao nešto više od pola vijeka, a ideja je bila stvaranje jedinstvene države za sve južnoslovenske narode. Premda je Jugoslavija djelimično bila geostrateški projekat Britanije i Francuske sa ciljem obuzdavanja Njemačke, u osnovi je to bila razumna i pravedna ideja. Odredbe Krfske deklaracije su pozivale na stvaranje ustavne monarhije slične engleskoj, i iako je kralj Aleksandar u jednom trenutku suspendovao ustav i izbore, ovaj projekat je i dalje obećavao. Rat, političke mahinacije, unutrašnji i spoljašnji pritisci su se okomoili na ovu svjetsku silu u usponu i kao što to obično biva u ovakvim eksperimentima, autoritarna vlast je postala neophodna i čak poželjna. Kada je na vlast došao nacionalni heroj, diktator i globalni “selebriti”, Josip Broz Tito, Jugoslavija je na svjetsku scenu izašla u punom kapacitetu. Njegova uloga u osnivanju Pokreta nesvrstanih je bila i velikodušna i ekstremno značajna, posebno za narode same Jugoslavije; uostalom, njeni temelji su položeni upravo u Beogradu 1961. godine. Kada se na raspad Jugoslavije gleda iz ove perspektive, vidi se geostrateško razmišljanje Vašingtona i nikome nisu potrebni tink-tenk instituti da bi spoznali zbog čega je predsjednik Bil Klinton čekao 1995. godinu da bi intervenisao u BiH. Klinton je zapravo samo nastavljao politiku destabilizacije jugoslovenskog socijalizma, koju je utemeljio njegov prethodnik Džordž Buš Stariji. Sada znamo da su pobunjenici koje je tajno obučavala Amerika odigrali ključnu ulogu u rasparčavanju te regije putem organizacije poznate kao Atlantska brigada sastavljena od oko 400 boraca, koja se na Kosovu borila rame uz rame sa OVK. Priča jednog Francuza koji je obučavao pripadnike Atlantske brigade podsjeća na ono što se posljednjih godina dešavalo u Ukrajini, Libiji i Siriji. Vide se obrasci koji nas vode kao istini: užasna polja smrti u legitimnoj državi Jugoslaviji, investitori koji otimaju ono što je preteklo, mrlje na rukama američkih predsjednika, britanskih lordova i neonacističkih njemačkih industrijalaca. Jugoslavija je postala šablon za Avganistan, Irak, Arapsko proljeće i Ukrajinu. Priča o genocidu u ime demokratije je previše odvratna da bi se o njoj govorilo. Većina ljudi u ovim nacijama je vraćena 200 godina unazad, u vrstu srednjovjekovne egzistencije bez nade. Jedini izlaz bivši Jugosloveni danas vide, prirodno, u EU i NATO-u. Svakako su u sukobu na Kosovu obje strane činile zločine, kao i drugdje u jugoslovenskim ratovima. To nije suština onoga što pričam, već totalitet katastrofe. Prije svega, narodi nekadašnje Jugoslavije više nemaju svoj stvarni glas. Drugo, rasturanje te nacije dovelo je do smrti i progonstva više miliona ljudi. To je druga priča. Moja “fantazija” o Jugoslaviji bi trebalo da otvori oči. Jugoslavija je izgrađena na ideji da bi Južni Sloveni trebalo da prestanu da budu slabi i podjeljeni. Ujedinjena nacija Jugoslavije nije bila laka meta imperijalističkim namjerama kakve vidimo danas. Činjenica je da je nakon Drugog svjetskog rata, socijalistička Jugoslavija postala evropska priča o uspjehu. Između 1960. i 1980. godine ta je zemlja doživela možda najživahniji privredni i društveni rast u svijetu: pristojan životni standard, besplatno zdravstvo i školstvo, garantovano pravo na posao, jednomjesečni plaćeni odmor, stopa pismenosti preko 90 odsto i očekivani životni vijek od 72 godine. Koliko je meni poznato, nijedna od novonastalih balkanskih država ne može da se pohvali ni sa upola takvim prosperitetom. Bio je to prosperitet zbog koga su zapadne interesne grupe želele da unište Jugoslaviju. Svi narodi Jugoslavije takođe su uživali i u besplatnim stanovima, te pristupačnom javnom prevozu i komunalijama. Neprofitna preduzeća su takođe bila u javnim rukama, što opet nije odgovaralo zapadnim demokratijama. Toj zemlji nije smjelo da se dozvoli da se nadmeće sa Njemačkom, Francuskom i posebno ne Britanijom, a ni londonski i luksemburški bankari nisu mogli da izvlače milijarde iz socijalističkog sistema. Majkl Parenti – nagrađivani autor i politički naučnik, gostujući profesor Instituta za studije politike u Vašingtonu – opisao je šta je bio cilj Amerike u vezi sa Jugoslavijom: pretvoriti jugoslovenski prostor u prostor Trećeg svijeta koji neće biti sposoban da ide sopstvenim putem razvoja, u prostor sa razbijenom ekonomijom, sa prirodnim resursima koji su potpuno otvoreni multinacionalnim korporacijama (posebno Kosovo bogato mineralima). Takođe, cilj je bio pretvoriti Jugoslaviju i u prostor u kojem žive osiromašeni ali pismeni i obučeni ljudi koji će morati da rade za male pare i koji će zahvaljujući tome dovesti do pada plata u Zapadnoj Evropi. I još nešto: cilj je bio razbiti naftnu, inženjersku, rudarsku, automobilsku i industriju đubriva, kao i brojne druge lakše industrije, kako ne bi mogle da se takmiče sa već postojećim zapadnim proizvođačima. Na Balkanu, Zapad je demonizovao Srbe, u Libiji pukovnika Gadafija, u Siriji sada Asada, a obrazac ide ka Vladimiru Putinu kao najvećem trofeju do sada. To je svijet u kome trenutno živimo. Snagom uspavanih američkih građana koji su do gluposti drogirani bezvrednim tricama i kučinama super-kapitalizma: svijet u svoje ruke preuzimaju tirani. Jugoslavija je 1991. godine bila 24. u svijetu što se BDP-a tiče. BiH je danas 112. i situacija se pogoršava. Hrvatska je 76, mada ju je “Blumberg” nedavno stavio na listu deset najgorih na svijetu. Makedonija je 130. Crna Gora je 149. Slovenija je 81. Srbija je 87. i čini se da je stabilnija od svih ostalih. Iz lične perspektive, sjećam se onog prosperitetnog momenta bivše Jugoslavije, Zimskih olimpijskih igara u Sarajevu 1984. godine. Bile su to prve zimske igre održane u nekoj komunističkoj zemlji, a baklja je išla od Dubrovnika, preko Splita, Ljubljane, Zagreba i brojnih jugoslovenskih gradova, dok nije došla u Sarajevo. Imena osvajača zlatnih medalja se ne sjećam, ali se sjećam maskote Vučka, djela slovenačkog slikara Jožea Trobeca, koji mi se iz nekog razloga urezao u pamćenje. Taj mali vuk je predstavljao balkanske narode. Vukovi igraju bitnu ulogu u jugoslovenskim bajkama, oni su oličenje hrabrosti i snage i simbolizuju zimu. Sada razmišljam o tome šta bi taj hrabri i snažni narod Jugoslavije sve osvojio, da im se u sudbinu nisu umješali stranci. Ali, ta nacija je nestala zauvijek.

Više detalja na: http://www.nezavisne.com/novosti/bih/Britanski-strucnjak-Jugoslavija-bi-danas-bila-svjetska-sila-a-Beograd-glavni-grad-EU/379888

utorak, 28. lipnja 2016.

Kamenac iz bojlera

Radnički dom

Kao i nekada, tako i sada, Radnički dom oslikava stanje duha, kulture i standarda radništva

četvrtak, 28. travnja 2016.

Obilježen 90. rođendan kraljice Elizabethe II

Foto: Klix / Vijesti.ba

Ambasador Velike Britanije u Bosni i Hercegovini Edward Ferguson upriličio je večeras u Zemaljskom muzeju svečani prijem u povodu proslave 90. rođendana kraljice Elizabethe i obilježavanja 400. godišnjice smrti velikog britanskog pisca Williama Shakespearea.

Ovu godinu nazvao je važnom za Ujedinjeno Kraljevstvo podsjećajući da je kraljica Elizabetha 64 godine na čelu Velike Britanije, a na početku njene vladavine premijer je bio Winston Churchill, ističući da Velika Britanija nema specijalan dan državnosti nego slavi kraljičin rođendan.
"Ovaj događaj proslavljamo u Zemaljskom muzeju, a za mene je najsjajniji trenutak u prošloj godini bio trenutak ponovnog otvaranja Muzeja i činjenica da je dobio priliku da nastavi priču o stoljećima suživota u ovoj zemlji", kazao je ambasador, ocjenjujući da su ovakvi događaji prilika za povezivanje dvije zemlje.
Prijemu je prisustvovalo oko 600 zvanica iz političkog i kulturnog života u Bosni i Hercegovini, brojni predstavnici diplomatskog i vojno-diplomatskog kora te predstavnici nevladinih i međunarodnih organizacija u BiH.
Gosti su imali priliku pogledati film koji prikazuje kako se 400. godišnjica smrti Shakespearea obilježava u cijelom svijetu.
Kraljica je rođena 21. aprila 1926. godine i najstariji je vladajući monarh u svijetu i najdugovječniji britanski vladar.
(Vijesti.ba / FENA)

- See more at: http://vijesti.ba/clanak/307599/obiljezen-90-rodendan-kraljice-elizabethe-ii#sthash.vqubHbNC.dpuf

nedjelja, 10. travnja 2016.

Šta će biti sutra, niko ne zna

Muhamed Filipović / Vijesti.ba

Mnogi ljudi koji su bili ljuti protivnici bivšeg komunističkog režima i njegove ideologije ni ne pomisle na to da je upravo politički sistem i osnova konstitucije vlasti koju je uspostavio upravo taj režim i danas osnova, izvor i metoda konstitucije vlasti u našoj zemlji, a ona je, navodno, radikalno raskrstila s komunizmom.

Oni koji su rušili komunizam kao sistem diktature poguban za ljudsku slobodu i prava uništili su mnogo dobrih strana tog sistema, ali su ostavili na snazi ključ diktature koju je komunizam provodio u višenacionalnim zemljama, a to je konstitucija vlasti po nacionalnom ključu.
Izmišljeni apsurd
U nas je čak došlo do apsolutizacije tog načela, jer je nacionalna konstitucija vlasti teritorijalizirana i svaka nacija je sebi prisvojila, silom ili dogovorom, dio teritorija na kojem ostvaruje totalnu vlast ili diktaturu, kako se naziva svaka totalna vlast njenim pravim imenom. Dakle, srušeno je sve što je bilo dobro, a u životu ostavljeno ono najgore. Tako su naši oslobodioci uništili privredu koju je komunizam izgradio, koja je dovela Bosnu i Hercegovinu u red srednje razvijenih zemalja u svijetu i otvorila joj nesmetan put razvoja i plasman na svim svjetskim tržištima.
Uspješno su uništene sve bitne tekovine stoljetne borbe radnika za njihova prava, kao što su prava na sudjelovanje u vlasništvu i upravljanju društvenim kapitalom i ta prava prenesena su na pojedine nove kapitaliste, ali one bez kapitala koji su uzurpirali javnu imovinu preko lažne privatizacije i preko noći od golja postali prebogati tajkuni. Uspješno su uništili kvalitetan obrazovni sistem koji je proizvodio sve vrste kvalificiranih ljudi, od radnika do najviših stručnjaka u oblasti nauke i tehnologije, koji su svugdje u svijetu bili rado prihvatani kao kvalitetni stvaraoci. Također je uništen sistem socijalne sigurnosti i zaštite na radu, zatim sistem zdravstvenog i socijalnog osiguranja u kojem nije bilo moguće da neko radi, a da onaj koji ga zapošljava ne plaća sve doprinose. Nestale su u provaliji privatizacije još mnoge korisne institucije, kao što su domovi za odmor, restorani društvene ishrane i sl. koje je stvorio taj sistem.
Osobito je pomno uništen za život običnih ljudi veoma važan sistem žalbenih institucija koje su omogućavale ulaganje žalbi na odluke organa vlasti svih nivoa, pa je u narodu nastala izreka “goniću te do Titina kabineta i do Ujedinjenih nacija”, što je danas nezamislivo, budući da je vlast i institucionalno i personalno podigla zid između sebe i naroda. Kako su narodu i ljudima sva vrata do vlasti zatvorena, on je primoran na javne proteste, a vlast mu kao sagovornika šalje policiju da ga uči pameti.
Sve navedeno uništeno je u korist nekoliko hiljada ljudi koji drže svu vlast u zemlji i upravljaju potencijalima zemlje u okviru privatizacijskih procedura i prevrtanija i monopola na vlast. Rezultat tog i takvog oslobađanja od komunizma je strašno i još neizraženo nezadovoljstvo ljudi, koje se vidi u stotinama protestnih skupova i sudskih postupaka na osnovu hiljada tužbi u kojima privatizacijom i privilegiranim odlukama vlasti prevareni uzalud traže pravdu. Specifičnost naše zemlje je što mi imamo tri politička vrha koji se konstituiraju po unaprijed osiguranom pravu na vlast u regiji u kojoj djeluju. Razlog tome je činjenica da su oni koji su pobijedili komunizam ostavili na snazi samo njegovu najvažniju i za totalnu vladavinu najbitniju, a za demokratiju i ljude najpogubniju instituciju, a to je nacionalni model konstitucije vlasti izmišljen od instant pravnih stručnjaka i uvijek žednih vlasti političara.
Da bi dobro cementirali svoju vlast, izmislili su čak i apsurd o konstitutivnim narodima, kao da su nekakvi narodi, a ne historija, stvarali Bosnu, narode za koje niko živi, osim političkih i naučnih špekulanata, ne zna šta zapravo znače i kako mogu funkcionirati u historiji našeg vremena i u odnosu na demokratska načela univerzalne osnove konstitucije vlasti koja se temelji na građaninu
Održavanje napetosti
Građanin države je konstituent i države i vlasti i to je načelo deklarirano u svim najbitnijim dokumentima stvaranja modernih država građanskog društva. Samo što je u komunizmu, kojemu je sistem konstitucije vlasti po nacionalnom ključu trebao zbog kontrole narastanja nacionalizma, ta konstitucija bila pod vrhovnom kontrolom nenacionalnog komunističkog političkog vrha, a kod nas ima onoliko vrhova koliko se nacionalnih stranaka i njihovih lidera dočepa vlasti i sebi stvori državicu na leđima građana držeći te svoje nacionalne građane pod kontrolom, održavanjem napetosti zbog navodne opasnosti koja im prijeti od drugih nacija s kojima inače žive, žele da žive i moraju da žive zbog logike geografije i historije koja ih je tako razmjestila.
Pokušaji da se takav razmještaj promijeni donijeli su genocid i to će uvijek da se dogodi kad god nacionalni kriterij bude odlučivao o bitnim pitanjima ustrojstva i odnosa u državi. Građana i građanskih prava u tom konceptu konstitucije vlasti nema i oni i predstavljaju quantite negligeable, nešto kao Sejdić-Finci. Svi mi ovdje imamo egzistenciju u kojoj ispred nas kao obilježje i neka vrsta kvalifikacije za pravo na život idu odrednice koje sam vjere, koje sam nacionalnosti, kojoj nacionalnoj stranci pripadam i za koga glasam, iz čega se deriviraju sva ionako oskudna prava naših ljudi. Nije onda čudo da u situaciji oskudnosti svih prava, oskudnosti u pravu na posao, na adekvatnu i isplaćenu zaradu, na dobro školovanje, na kvalitetnu socijalnu i zdravstvenu zaštitu i na pravo da u bilo kojem obliku učestvujem u upravljanju svojom sudbinom, osim da zapamtim kako znam za koga moram da glasam da bih preživljavao, nema ni govora o slobodi, ljudskim pravima i demokratiji i da se ovdje radi o iskorištavanju rata i velike tragedije koju smo preživjeli da bi se učvrstio i ovjekovječio jedan nečovječan sistem vladavine čiju osnovu čini nacionalna pripadnost koja više nije privatno svojstvo i izbor individue, nego koja je uzdignuta na pijedestal historijske i apsolutne vrijednosti nad kojom bdiju njeni čuvari, a kojoj pripadaju sva prava, uključujući i pravo vlasništva na teritorij. Zemlja više nije ni opće dobro ni Božija, nego je hrvatska, srpska ili bošnjačka, pa se u nas zemlja krsti ili proviđa raznim nacionalnim simbolima kao znakovima tog vlasništva, što je užasno i kao ideja, a kamoli kao način političkog djelovanja u jednoj iole demokratskoj zemlji.
Ovaj izrazito desni pravac kretanja naše političke strukture se vidi i objavljuje u javnom govoru u kojem niko ni ne spominje građanina, nego se svako obraća Bošnjacima, Srbima, Hrvatima, dok drugi ne postoje, odnosno postoje kao klijenti prvih, a prvi su reprezentirani svojim predstavnicima koji imaju pravo kurative nad njima, tj. brinu se za njih kao socijalnu i političku nedonoščad, pa se sve ipak vidi i razabire budući da, kako reče Karl Kraus, “jezik uvijek izda svog lažljivca”. Možemo s rezignacijom reći: “Šta možemo, živimo u vremenu velikih laži i vladavine lažnih ljudi, kad bismo tu vrstu rezignacije mogli izdržati. Do sada smo nekako izdržavali, ali šta će biti sutra, niko ne zna”
Stavovi izrečeni u ovom tekstu održavaju autorovo lično mišljenje ali ne nužno i stavove portala.
(Vijesti.ba / Avaz)

ponedjeljak, 21. ožujka 2016.

Ђоковић у Индијан Велсу исписао историју

понедељак, 21.03.2016. у 13:29

Новак Ђоковић (Фото АП)

ИНДИЈАН ВЕЛС– Најбољи тенисер света Новак Ђоковић освајањем рекордне пете титуле на Мастерсу у Индијан Велсу исписао је историју „белог спорта” и поставио лествицу тако високо да је питање хоће ли ико икад моћи да му парира.

Талентовани Канађанин црногорског порекла Милош Раонић у финалу је изгледао као талентовани јуниор, резултат 6:2, 6:0, најбоље илуструје доминацију која одавно није виђена и која ће, по свему судећи, потрајати.

Осим што је пети пут подигао трофеј у Калифорнији и оборио рекорд Роџера Федерера, који је титулу освајао четири пута, Ђоковић се освајањем 27. Мастерса изједначио са Рафаелом Надалом и слободно се може рећи да је само питање дана кад ће у тој категорији постати најбољи у историји.

АТП: Ђоковић повећао предност, напредак Троицког

ЛОНДОН – Први тенисер света Новак Ђоковић повећао је предност на најновијој АТП листи после одбране титуле на турниру у Индијан Велсу.
Ђоковић је после петог трофеја у калифорнијској пустињи задржао 16.540 бодова, али је Британац Енди Мареј у односу на претходни ренкинг изгубио 315 поена и сада има 8.370, као и трећепласирани Роџер Федерер који има 600 мање (7.695).
Од четврте до 10. позиције није било промена, пошто редом иду Стан Вавринка, Рафаел Надал, Кеи Нишикори, Томаш Бердих, Давид Ферер, Жо Вилфред Цонга и Ришар Гаске.
Виктор Троицки напредовао је за два места и сада је 21. са 1.580 бодова, а од осталих српских тенисера Душан Лајовић је пао за два корака на 70. позицију (733), као и Филип Крајиновић (568) за пет и сада је 102.
Поредак 20 најбољих на свету:
1. (1.) Новак Ђоковић (Србија) 16.540 бодова
2. (2.) Енди Мареј (Велика Британија) 8.370
3. (3.) Роџер Федерер (Швајцарска) 7.695
4. (4.) Стан Вавринка (Швајцарска) 6.405
5. (5.) Рафаел Надал (Шпанија) 4.990
6. (6.) Кеи Нишикори (Јапан) 4.070
7. (7.) Томаш Бердих (Чешка) 3.810
8. (8.) Давид Ферер (Шпанија) 3.505
9. (9.) Жо-Вилфред Цонга (Француска) 3.130
10. (10.) Ришар Гаске (Француска) 2.795
11. (12.) Марин Чилић (Хрватска) 2.725
12. (14.) Милош Раонић (Канада) 2.650
13. (11.) Џон Изнер (САД) 2.585
14. (13.) Доминик Тим (Аустрија) 2.510
15. (18.) Давид Гофан (Белгија) 2.290
16. (17.) Гаел Монфис (Француска) 2.130
17. (15.) Кевин Андерсон (Јужна Африка) 2.020
18. (17.) Роберто Баутиста Агут (Шпанија) 1.935
15. (18.) Давид Гофан (Белгија) 2.290
19. (19.) Жил Симон (Француска) 1.810
20. (20.) Бернард Томић (Аустралија) 1.670

Иза Србина и Шпанца је Роџер Федерер са 24 титуле, а потом следе Иван Лендл са 22, Џон Мекинро са 19 и Џими Конорс и Андре Агаси по 17, док је рецимо Енди Мареј својио „само” 11.

Уједно, Ђоковић је од јутрос у историји АТП листе, пошто се први пут догодило да светски број 1 има више поена него другопласирани и трећепласирани заједно, односно, предност је већа од 8.000 поена. Ђоковић води са 16.540 бодова, док Федерер и Мареј имају заједно 16.065 , Швајцарац 8.370, а Британац 7.695. За сада је 191 недељу на врху и биће ту још дуго.

Српски тенисер је у Индијан Велсу освојио 62. титулу у каријери, 11 на грен слемовима, што му тренутно доноси девето место у Опен ери, до сада је остварио 708 победа и зарадио скоро 100 милиона долара, само од турнира, прецизније 97.171.248.

Ђоковићеви навијачи и поштоваци онога што ради, на друштвеним мрежама, мало у шали, а мало у збиљи, кажу да његовим ривалима све више понестаје самопоуздања и да све теже проналазе мотив, јер је српски ас стално неколико корака испред.

Чак и медијски притисци, пре свега из Велике Британије, укључујући и данашњу „измишљену аферу око коментара на зараде тенисерки” не утичу на Ђоковића, пред којим је, упркос свему што је постигао, свакако, најважнији период у каријери.

Већ у Мајамију може да постане најбољи на Мастерсимна, потом следи сезона на шљаци и његов, за сада, недосањани сан, освајање Ролан Гароса, па најдражи турнир Вимблдон, Олимпијске игре у Рију, где жели злато за Србију....

Ту негде између је Дејвис куп, дуел са Британцима у Београду, па у августу „проклети Синсинати”, једини Мастерс који није освојио и на којем је чак пет пута изгубио у финалу.

Ђоковић о зарадама: Дивим се женама у тенису, али....

Најбољи тенисер света Новак Ђоковић, после освајање рекордне пете титуле на Мастерсу у Индијан Велсу, ни крив ни дужан, нашао се у средишту расправе око једнакости награда мушкараца и жена на турнирима.

Многи светски портали, посебно британску, опширно се баве овом темом, неки оптужују Ђоковића за сексизам, док други сматрају да је његова изјава одмерена и што је најважније искрена.

Први је прашину подигао директор турнира Реј Мур изјавом да се „женски тенис шлепа уз мушки и да би тенисерке требало да се захваљују што су рођени Федерер и Надал, пошто су они носили овај спорт”, а онда се многима није допао Ђоковићев одговор на исто питање.

„Жене заслужују дивљење за оно што раде, а једнаки наградни фондови били су главна тема у тенису у претходних седам-осам година. Био сам део тог процеса и разумем колико је снаге и енергије WТА уложио како би се дошло до тога. На томе им аплаудирам, најискреније. Са друге стране, мислим да би АТП морао да се бори за више јер статистике показују да на мушким мечевима има много више гледалаца. То је један од разлога зашто бисмо можда ми требало да будемо више награђени”, изјавио је Ђоковић.

На конкретно питање да ли био наградни фондови требало да буду исти, да је он у позицији да одлучује, Ђоковић је рекао.

„Мој одговор је и да и не. Жене би требало да се боре за оно што заслужују, као и ми. Постоје подаци – ко привлачи виШе пажње, гледалаца, ко продаје више карата и такве ствари. На основу тога би средства требало да буду правилно распоређена”, констатовао је најбољи тенисер света и потврдно одговорио на следеће питање да ли би жене требало да буду више награђене, ако истраживања кажу да њихови мечеви привлаче већу пажњу.

Ђоковић није желео даље „увлачење у дискусију” и поновио је да он не би био ту где јесте да није било једне жене, његовог првог тренера Јелене Генчић, рекао је да гаји огромне поштовање према женама у спорту и њиховом одрицању да би биле успешне.(Танјуг)

srijeda, 16. ožujka 2016.

У ПОТРАЗИ ЗА ПОШТЕНИМ И ПОДУЗЕТНИМ

ФОНДАЦИЈА МОЗАИК У ПОТРАЗИ ЗА ПОШТЕНИМ И ПОДУЗЕТНИМ МЛАДИМ ЉУДИМА

Отворен јавни позив за улазак у М-Зону друштвеног подузетништва

Овогодишњим јавним позивом у М-зону друштвеног подузетништва, од 14.03. до 14.04.2016. године, Фондација Мозаик позива младе од 17 до 35 година из цијеле Босне и Херцеговине да осмисле друштвену иновацију која нуди нова и боља рјешења за старе проблеме, чини то за опште добро и укључује и оснажује све оне којих се тај проблем тиче.

100 најбољих друштвено иноватовних пројеката ће бити финансирано у износу од по 3.000 КМ. Млади људи који поштено проведу пројекат и имају потенцијал за друштвено подузетништво добиће и техничку, менторску те финансијску подршку да развију властити друштвени бизнис. Тако ће млади људи који су наша будућност, учинити нашу земљу бољим мјестом и постати узор другим младим људима.

Јавни позив је отворен од 14.03. до 14.04.2016. године за регистрацију путем Фондација Мозаик или директно на http://www.m-zone.study/login/index.php

subota, 12. ožujka 2016.

Генерација којој је украдена будућност

МЛАДИ У СРБИЈИ И СВЕТУ

Аутор: Катарина Ђорђевићсубота, 12.03.2016. у 22:00

Фото Ројтерс

Има их 78 милиона у свету и 24 часа су улоговани у нова технолошка чуда помоћу којих живе онлајн живот. До 18 године видели су око 500.000 реклама, у једној руци држе ајпод, а другом руком шаљу ММС поруке. Они не читају књиге и часописе, погледају понеки 3-Д филм или ријалити шоу, јер живе у селебрити култури у којој свако може бити звезда и живети Ворхоловски сан. Замерају им неписменост јер говоре у скраћеницама ЛОЛ, БФФ и ОМГ које само они разумеју. Реч кул„” покрива многа значења, енглеске речи и фразе увелико преплављују њихов језик, а емоцијама најчешће са„општавају” помоћу емотикона.

Визуелно их препознајемо по томе што носе протезе са цирконима, тетоваже и пирсинг на било ком делу тела „јужно” од обрва већ након успешно завршеног седмог разреда основне школе. Њима је важније да окаче слику на „Фејсбук” профилу или „Инстаграму” него да уживају у савршеном моменту. У њихову дефиницију идеалног запослења уклапа се флексибилан посао који је уз то добро плаћен.Они теже балансу посла и приватног живота – не живе да би радили, већ раде да би живели. Амбициозни су и знају шта хоће, 11. септембар их је упозорио да је живот кратак и да морају да пожуре...

Овако припаднике ипсилон генерације, рођене између 1980. и 2000. године портретише др Зоран Илић, психијатар и психотерапеут, који додаје да се ови млади понекад називају и Петар Пан генерацијом зато што свесно пролонгирају период одрастања. И тај феномен останка у породичном гнезду није карактеристичан само за нашу земљу, која припада медитеранском кругу, већ и за развијене западне земље, примећује наш саговорник. Угледни амерички магазин „Тајм” је пре неколико година припаднике ипсилон генерације назвао „лењим нарцисима који још живе са својим родитељима” а обимне психолошке студије које су спроведене у САД сведоче да млади рођени након 1980. године показују далеко већи степен нарцизма него иједна генерација пре.

„У поређењу са претходним генерацијама ипсилон генерација је најсамопоузданија и најасертивнија, али уједно и најдепресивнија и најанксиознија”, тврди Џин Твенг, професорка психологије на Универзитету у Сан Дијегу у својој књизи „Ја генерација”.

Овај психолог тврди да припадници ипсилон генерације своје жеље проглашавају легитимним правима, од других очекују да им угађају и да им се прилагођавају, егоцентрични су, не трпе критику и имају смањен праг толеранције не фрустрацију.

„Ја генерацији недостаје емпатија, они су гладни пажње и зависни од непрестане стимулације због чега им све брзо досади, а њихови пријатељски и емотивни односи брзо пуцају. Према ауторитету се односе са мање поштовања, не зазиру од отказа и због тога су спремнији да кажу шта мисле, без длаке на језику. „Ипсилонци” не сматрају да су тежак рад и изграђивање сопственог карактера пут до успеха. Они траже пречицу до славе и живота на високој нози”, тврди Џин Твенг.